„Imamo kameru. Snima. Vidimo sve. Znači, bezbedni smo?“
Ili: „Postavili smo kontrolu pristupa, alarm zvoni, sve radi. Šta bi moglo da krene po zlu?“Ovo su rečenice koje se iznova čuju u razgovorima sa korisnicima. Problem najčešće nije u nedostatku tehnologije – već u nedostatku primene, razumevanja i integracije.
Ali ubrzo nakon postavljanja sistema i nastanka pravnih i organizaciono-tehničkih problema, kreću sumnje i dileme:
-
Da li je kamera postavljena u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti?
-
Treba li da imamo ugovor sa licenciranom firmom za održavanje?
-
Možemo li sve sami ili „moramo“ angažovati stručnjake?
-
Ko će sve to pratiti i analizirati?
-
Ko reaguje kad se nešto zaista desi?
U praksi, sistemi tehničke zaštite – poput video nadzora, kontrole pristupa, detekcije pokreta i alarma – često postoje formalno, ali njihova suštinska bezbednosna funkcija ostaje neostvarena.
Naizgled jednostavna zaštita vrlo brzo prerasta u složen sistem u kome se mešaju tehnika, zakon, ljudski faktor i operativa. I baš zato, incidenti se i dalje dešavaju – uprkos tome što oprema postoji.
Tehnologija bez analize i strategije konteksta i profesionalizma ne štiti
Kamere snimaju, kontrole pristupa beleže, alarmi zvone – ali ukoliko ne postoji strategija upotrebe i odgovornost za reakciju, sektor bezbednosti i stručnost i obučnost ljustva, svi ti sistemi ostaju pasivni posmatrači i zaštita „pada u vodu“. Tehnika je tu da asistira čoveku, ne da ga zameni… Bar ne još uvek.
A gde je veštačka inteligencija (AI)?
Mnogi korisnici misle da su “ubacili AI” čim imaju kameru sa “motion detection” funkcijom. Međutim, prava vrednost AI u video nadzoru ogleda se u:
-
Prepoznavanju lica i registarskih tablica
-
Detekciji sumnjivih ponašanja (left object, loitering, intruzija)
-
Analizi gužvi i kretanja u realnom vremenu
-
Automatizovanom alarmiranju kad se prekrše pravila
Ali, ni najpametniji AI neće pomoći ako nije pravilno konfigurisana zona, ako se ne razlikuje radnik od posetioca, ili ako se alarm ignoriše jer “uvek pišti bezveze”.
Najveći problemi u praksi:
-
Loša procena rizika – Sistemi se instaliraju bez prethodne analize realnih pretnji. To znači da nisu konsultovani stručnjaci za prorcenu rizika u zaštiti lica imovine i poslovanja. Dolazimo do višestruke problematike, neprofesianlog obezbeđenja, propalih investicija i prblema sa zakonom. Evo zašto je procena rizika Alat Strateškog planiranja
-
Nepovezanost sistema – Video, pristup i alarmi ne komuniciraju međusobno.
-
Zastareli ili neodržavani sistemi – Softver se ne ažurira, snimci se brišu pre analize.
-
Ljudski faktor – Kartice se pozajmljuju, šifre se dele, zaposleni nisu obučeni. Angažman nedovoljno obučenog kadra, penzionera i demotivišuće zarade
-
Lažan osećaj sigurnosti – Kada se oprema postavi, menadžment misli da je posao završen.
Rešenja postoje, ali se ne primenjuju
Jedan od ključnih problema jeste to što rešenja postoje, ali se retko do kraja implementiraju, jer postoji uverenje da je „već dovoljno učinjeno“. Neki primeri dobre prakse koje se mogu odmah primeniti:
-
Redovna revizija i testiranje sistema (ne samo tehnički, već i proceduralno)
-
Uključivanje stručnjaka za procenu rizika pre instalacije
-
Obuka zaposlenih o bezbednosnim procedurama
-
Integracija sistema – video, alarm, kontrola pristupa – u jedinstvenu platformu
-
Primena napredne video analitike na ključnim tačkama rizika
Ipak, bezbednost nije „na dugme“ – bezbednost je proces
Bezbednost nije stvar kupovine, već upravljanja. Ona nije produkt – već primena znanja, empirije i kultura. Tehnička rešenja moraju da budu pametno odabrana, integrisana, i redovno unapređivana. Bez toga, i najmoderniji sistemi doslovce „hvataju prašinu“ postajući samo skupi svedoci događaja koje nismo sprečili. A ako se instaliraju radi zloupotrebe, onda idemo nekoliko koraka unazad jer bezbednost gubi svoju funkciju a Orvelove predikcije postaju stvarost. O tome pročitajte: 2024 ili 1984: Da li Orvelove predikcije postaju stvarnost?
