Najavljeno angažovanje privatnog obezbeđenja za „ispomoć“ policiji
Nedavno je najavljena inicijativa da Grad Beograd angažuje privatne firme za obezbeđenje kako bi patrolirale javnim prostorima i obaveštavale policiju o bezbednosnim rizicima. Ovakva praksa postavlja pitanje zakonitosti delegiranja nadležnosti državnih organa privatnim subjektima, naročito kada se radi o potencijalnom nadzoru građana. Dodatno, postavlja se pitanje odgovornosti i transparentnosti u procesu izbora firmi koje bi obavljale ovakve poslove. Da li privatna firma za obezbeđenje sme da prihvati ovakvu ideju?
Šta kaže Zakon o privatnom obezbeđenju?
U Republici Srbiji delatnost privatnog obezbeđenja regulisana je Zakonom o privatnom obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 104/2013, 42/2015 i 87/2018) koji jasno propisuje nadležnosti, prava i ograničenja fizičkog obezbeđenja.
Zakon kaže da privatne firme koje se bave obezbeđenjem mogu obavljati zaštitu lica, imovine i poslovanja, ali njihova ovlašćenja su strogo ograničena i ne uključuju nadzor ili kontrolu građana u javnim prostorima, o čemu govori jasan naziv zakona – „o privatnom obezbeđenju“.
Koja su ovlašćenja fizičkog obezbeđenja prema zakonu?
Zakonon o privatnom obezbeđenju jasno definiše da lica koja obavljaju poslove fizičkog obezbeđenja mogu:
- Identifikovati osobe koje ulaze u štićeni objekat,
- Privremeno ograničiti kretanje u objektima koje obezbeđuju,
- Upotrebiti sredstva prinude isključivo u objektima i na površinama za koje su angažovani,
- Obavestiti nadležne državne organe o uočenim pretnjama po bezbednost.
Međutim, privatno obezbeđenje nema ovlašćenja da vrši kontrolu, legitimisanje ili privođenje građana na javnim površinama, što je isključiva nadležnost policije i komunalne milicije.
Evo šta kaže zakon o ovlašćenjima službenika obezbeđenja:
“Član 46
Za vreme vršenja poslova fizičke zaštite, službenik obezbeđenja je ovlašćen da:
1) izda upozorenje ili naređenje licu ili zabrani licu ulazak i boravak u štićenom objektu;
2) proveri identitet lica;
3) zaustavi i pregleda lice, predmete ili prevozno sredstvo;
4) privremeno oduzme predmete;
5) privremeno zadrži lice;
6) upotrebi sledeća sredstva prinude, pod uslovima utvrđenim ovim zakonom, i to:
(1) sredstva za vezivanje;
(2) fizičku snagu;
(3) gasni sprej;
(4) posebno dresirane pse;
(5) vatreno oružje.
Ovlašćenja iz stava 1. ovog člana službenik obezbeđenja može primeniti i upotrebiti samo u štićenom objektu ili prostoru, ili van štićenog objekta i prostora kada vrši obezbeđenje transporta i prenosa novca i vrednosnih pošiljki, prilikom patroliranja i kada obezbeđuje lice u skladu sa članom 22. ovog zakona.”
Da li fizičko obezbeđenje može patrolirati javnim površinama?
Patroliranje privatnog obezbeđenja van objekata koje štite nije predviđeno važećim zakonskim okvirom, kako je gore i opisano u članu 46. Privatne firme mogu angažovati mobilne patrole isključivo u okviru sopstvenih objekata, poslovnih zona i industrijskih kompleksa što je ugovorom o saradnji između klijenta i provajdera usluga definisano. Privatnom obezbeđenju se zabranjuje bilo kakva aktivnost koja može dovesti do preklapanja sa nadležnostima državnih organa, posebno Ministarstva unutrašnjih poslova. Na primer, službenik obezbeđenja ne može privesti – lišiti slobode lice koje je životno ugrozilo neko dugo lice na posedu na kome je angažovan, ali može privremeno zadržati lice do dolaska policije. Prema članu 27. Zakona o privatnom obezbeđenju – „Službenik obezbeđenja van štićenog objekta dužan je da postupi po naređenju policijskog službenika, osim u slučajevima kada bi tim postupanjem izvršio krivično delo.”
Paradoks angažovanja privatnog obezbeđenja – čuvaju, ali bez pravih ovlašćenja
Fizičko obezbeđenje zapravo ima ulogu „policije u malom“ – održava red i mir na prostoru gde je angažovano, čuva objekte i ljude, ali sa „vezanim rukama“, jer nema ista ovlašćenja kao pripadnik policije. Ovlašćenja službenika obezbeđenja su na nivou običnog građanina, a ipak se od njih očekuje da zaštite. Da li to ide ruku pod ruku? Da li su oni zapravo ugroženi kada pokušaju da zaštite objekat ili lice na način koji je znatno niži u odnosu na policiju? Često se dešava da službenik fizičkog obezbeđenja snosi odgovornost i postane „dežurni krivac“ jer je prekoračio ovlašćenja koja su na nivou običnog građanina.
Postavlja se pitanje – ako privatno obezbeđenje ima manja ovlašćenja od policije, u kojoj meri može efikasno izvršavati svoju funkciju, naročito ako ga angažuje državni sektor? Zakon ne predviđa mogućnost da privatno obezbeđenje preuzme funkcije državnih organa, pa se nameće paradoks – zašto bi državne institucije angažovale privatne firme za obavljanje poslova koji podrazumevaju javni red i mir, kada ti isti službenici nemaju ni približno ista ovlašćenja kao policija?
Ako govorimo o promenama u vezi privatnog obezbeđenja, onda bi se pre svega trebalo postarati da privatno obezbeđenje dobije bolju pravnu zaštitu i jasnije definisana ovlašćenja, obuke i treninge – ali i da ostane PRIVATNO. Policija, ukoliko ima potrebu za kadrovima i većom brojnošću, već ima ustanovljene zakonske kanale kako može da pojača svoje kapacitete. Ako bi državni organi i angažovali privatno obezbeđenje, to bi mogli da učine isključivo putem ugovora, ali zakonski osnov za takvo angažovanje ne može biti nadzor građana, već samo zaštita određenih objekata ili prostora u skladu sa važećim propisima.
Policijska ovlašćenja i kapaciteti u odnosu na privatno obezbeđenje
Prema Zakonu o policiji, Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) može formirati unutrašnje organizacione jedinice koje se bave različitim aspektima bezbednosti, a policijski službenici koji obavljaju ovlašćene poslove imaju status službenih lica. Njihova ovlašćenja uključuju primenu mera i radnji neophodnih za održavanje javnog reda i mira, što jasno razlikuje njihovu ulogu od privatnog obezbeđenja.
Sa druge strane, privatno obezbeđenje nema status službenih lica i ne može biti angažovano za obavljanje funkcija koje su u isključivoj nadležnosti državnih organa. Njihova ovlašćenja su striktno ograničena na zaštitu imovine, lica i poslovanja, bez mogućnosti preuzimanja policijskih zadataka.
Ko ima pravo na nadzor i kontrolu građana u javnom prostoru?
Prema važećim zakonima, pravo na nadzor i kontrolu građana u javnom prostoru imaju Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP), odnosno policija, komunalna milicija u okviru svojih nadležnosti, inspekcijske službe u specifičnim slučajevima (npr. tržišna, saobraćajna, sanitarna inspekcija), kao i određene civilne i vojne obaveštajne službe u skladu sa posebnim zakonima i uz odgovarajuće pravne procedure.
U tom kontekstu – Privatno obezbeđenje ne može delovati u ime države niti preuzeti bilo kakve funkcije javne vlasti.
Mogući pravni problemi uvođenja privatnog nadzora za (Beo)građane
- Jasno i nedvosmisleno – Kršenje oba Zakona – Da podsetimo samo neke osnove Zakona o policiji:
“Pojam unutrašnjih poslova
Član 2
Unutrašnji poslovi su zakonom utvrđeni poslovi državne uprave, koje obavlja Ministarstvo, a čijim obavljanjem se ostvaruje i unapređuje bezbednost građana i imovine, pruža podrška vladavini prava i obezbeđuje ostvarivanje Ustavom i zakonom utvrđenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, kao i drugi, sa njima povezani poslovi iz utvrđenog delokruga i nadležnosti Ministarstva.”
“Organizacija Ministarstva
Član 8
Za obavljanje poslova iz nadležnosti Ministarstva, obrazuju se unutrašnje organizacione jedinice.”
- Povreda prava građana – Ustav Republike Srbije i međunarodni pravni standardi garantuju pravo na privatnost i slobodu kretanja. Nezakoniti nadzor građana sa bilo čije strane, pa i od strane privatnih firmi, predstavlja ozbiljno pravno pitanje.
- Nejasna odgovornost – Ko bi snosio odgovornost za eventualna prekoračenja ovlašćenja od strane privatnih SFO lica? Kako da se snosi odgovornost koja nije predviđena zakonom? Policija i komunalna milicija imaju jasno definisan sistem odgovornosti, dok bi kod privatnog obezbeđenja ta odgovornost bila pravno nejasna. Ko bi bio odgovoran ako dođe do zloupotreba ili grešaka? Da li bi građani mogli da se žale i kome? Ovo otvara pravne dileme. Na kraju dana, angažovanje privatnog obezbeđenja za ovakve svrhe nije po zakonu? Da li bi u ovakvim slučajevima snosilo odgovornost lice koje je nezakonito angažovalo eksterna lica van redova policije i?
- Finansijska opterećenja i transparentnost – Angažovanje privatnog sektora za funkcije koje su u nadležnosti države zahtevalo bi dodatna sredstva iz budžeta, što otvara pitanje transparentnosti i opravdanosti takvih troškova. Postavlja se pitanje – zašto bi državni aparat posebno plaćao privatne firme za nešto što već rade policija i komunalna milicija? Pored toga, ostaje pitanje transparentnosti: ko bi birao te firme, po kojim kriterijumima i da li bi bilo zloupotreba javnih sredstava?
KO MOŽE, A KO NE? Vrste i uslovi za izdavanje licenci u oblasti privatnog obezbeđenja
Kada bi i moglo, šta bi bilo potrebno za uvođenje ovakvog modela?
Ukoliko bi se razmatralo proširenje ovlašćenja privatnog obezbeđenja, to bi zahtevalo ozbiljne zakonodavne promene. Ključni koraci uključivali bi:
- Izmenu Zakona o privatnom obezbeđenju i Zakona o policiji, kao i niz dugih inherentnih i povezanih zakonskih i podzakonskih akata kako bi se omogućilo angažovanje privatnog sektora u javnim prostorima; No, takvim izmenama bi sam zakon o privatnom obezbeđenju izgubio svoju svrhu „privatnog obezbeđenja“
- Precizno definisanje ovlašćenja, odgovornosti i nadležnosti privatnih firmi kako bi se sprečile zloupotrebe
- Mehanizme nadzora i kontrole od strane državnih organa,
- Jasne kriterijume za izbor firmi koje bi mogle da obavljaju ove poslove.
- ……i brojne druge zahteve kako bi ovaj segment bio zaista profesionalan i na znatno višem nivou
Pa, da zaključimo:
Jedino rešenje u okviru pravnog sistema bilo bi jačanje kapaciteta policije i komunalne milicije, koje već imaju zakonska ovlašćenja za delovanje u javnim prostorima jer uvođenje privatnog obezbeđenja za kontrolu i nadzor građana u javnim prostorima nije u skladu sa važećim zakonskim propisima Republike Srbije. Takva praksa u trenutnom zakonodavnom kontekstu, bi mogla dovesti do ozbiljnih pravnih, profesionalnih i etičkih problema, uključujući narušavanje prava građana, nejasne odgovornosti i sukob sa nadležnostima državnih organa.
