Privatnost postaje mit…?
Zamislite da imate mogućnost da pretražujete ljude na internetu, ali ne na osnovu imena i prezimena ili naloga na socijalnim mrežama, već na osnovu njihovih fotografija.
Mogli bi ste da nađete, na primer, slučajnog prolaznika koga ste uslikali telefonom i da saznate sve o njemu. Fascinantno, zar ne? No, da li bi isto tako bilo fascinantno kada bi to neko koristio da bi našao vas? Verovatno bi ste se pitali zašto ste nekome interesantni i kakve bi posledice prouzrokovalo.
Da li bi ste se osećali neugodno znajući da tamo negde postoji alat koji omogućava potpunim strancima da koriste vašu fotografiju i saznaju sve o vama? Kada kažemo sve, mislimo upravo na sve one informacije koje ste, između ostalog i vi stavili na raspolaganje koristeći socijalne mreže i druge internet izvore koji zahtevaju vaše podatke. To nije samo puka fotografija, u ovom slučaju ona je samo sredstvo da se dođe do vas.
Sredstvo za upotrebu ili zloupotrebu?
Jasno nam je da tehnologija prepoznavanja lica rapidno napreduje, omogućavajući identifikaciju pojedinaca sa sve većom preciznošću, ali saznanje da su ovakvi alati omogućeni širokim narodnim masama zvuči jezivo i zastrašujuće.
Međutim, širenje alata poput FaceCheck ID-a, Pim Eyse-a i sličnih podiže brojna pitanja o privatnosti i pravnim implikacijama, posebno u kontekstu Opšte uredbe o zaštiti podataka (GDPR) Evropske unije i sličnih zakona u drugim regionima.
Jedna od osnovnih zabrinutosti vezanih za korišćenje ovakvih alata je invazivan karakter. To znači da vas tehnologija može identifikovati, često hvatajući i analizirajući vaše slike u javnosti ili preko interneta, da naglasimo – bez vašeg znanja i pristanka. No, postavlja se kontroverzno pitanje; Da li smo voljnim postavljanjem fotografija na socijalnim mrežama ipak dali pristanak?
Za ovu konkretnu svrhu očigledno da nismo, ali napredak tehnologije ne pravi tu razliku i nekako to podrazumeva. Jer ono što je na internetu, više nije lično nego je javno i ono što je javno, može se koristiti.
Šta kaže zakon?
Upotreba biometrijskih tehnologija bez znanja i pristanka ne samo da predstavlja povredu privatnostim već ide u ekstreme – od proganjanja, krađe identiteta, kreiranja deepfake-a, do nanošenje brojnih i štetnih posledica u realnom životu. Takođe, treba imati u vidu da nezakonita i neetička upotreba tehnologija može biti upotrebljena za ciljanje pojedinaca na osnovu njihovih biometrijskih podataka, što može dovesti do neopravdane diskriminacije ili štete.
Pravni okvir koji reguliše FRT je složen. U nekim jurisdikcijama postoje zakoni koji štite prava pojedinaca na njihove lične podatke, omogućavajući im pristup, ispravku ili brisanje. Međutim, ove zaštite nisu univerzalno primenjene i u mnogim slučajevima FRT deluje u regulatornoj sivoj zoni.
GDPR, na primer, nameće stroge zahteve za obradu podataka, uključujući biometrijske podatke za identifikaciju pojedinaca, što zahteva jasan pristanak i transparentnost.
Ipak, sprovođenje i primena ovih regulacija na biometrijske tehnologije kao što je prepoznavanje lica, za sada ostaje izazov.
Da li to znači da treba doneti posebne zakone, uredbe li druga regulatorna akta kojima se štite prava pojedinaca od neetičke i invazvne upotrebe alata za prepoznavanja lica? Predložene reforme bi trebale da uključuju zabranu upotrebe FRT u određenim kontekstima, zahtevanje naloga za njegovu upotrebu u nadzoru i poboljšanje mehanizama transparentnosti i odgovornosti.
MAČ SA DVE OŠTRICE
Iako je situacija, manje-više jasna ipak, ne možemo, a da ne pomenemo i nešto drugačiju perspektivu korišćenja ovih alata. Primena ovakvih tehnologija seže od poboljšanja sistema tehničke zaštite i forenzičkih analiza do pružanja personalizovanih iskustava u maloprodaji i zabavi. Na primer, prepoznavanje lica koristi može biti izuzetno bezbedna u smislu korisničkog iskustva – otključavanja telefona, ulaska u objekte i prostorije u kojima se čuvaju predmeti i hartije od značaja, poput banaka, sefova, kontrolnih soba za obezbeđenja visoko rizičnih objekata i slično.
Takođe može biti izuzetno korisna prilikom pronalaska nestalih osoba od strane nadležnih organa.
Ipak, ne smemo zaboraviti na globalni potencijal zloupotrebe FRT koja može da se proteže na policijski i državni nadzor.
Kako radi aplikacija za pretraživanje lica putem fotografije?
Ovakve aplikacije za pretraživanje lica koriste biometrijsku tehnologiju koja mapira crte lica i identifikuje osobe pomoću algoritama dubokog učenja. Ovi algoritmi upoređuju „otisak“ lica s bazom podataka slika kako bi pronašli podudarnost.
Proces uključuje analizu slike radi identifikacije jedinstvenih crta lica, pretvaranje informacija u digitalne podatke, i poređenje sa poznatim licima u bazi podataka.
Kada kažemo baze podataka, obično se u glavi formira slika hrpe papira ili metalnih fioka sa nekim nebitnim podacima, i u krajnjoj liniji se doživljava kao nešto nebitno daleko i nešto što se ne tiče nas. No, imajte u vidu da upravo te baze ili dosijei, ne bi postojali bez svih naših podataka. Tako da je jedna od baza podataka baza socijalnih mreža gde dobrovoljno ostavljamo svoje podatke, a nevoljno snosimo konsekvence, svih mogućih rizika i opasnosti.
Ovakve baze podataka koje aplikacije za pretraživanje lica koriste mogu uključivati već pomenute fotografije sa društvenih mreža, ali i druge izvore kao što su javno dostupne baze podataka, medijski sadržaji i slike postavljene na internetu. Ove aplikacije koriste napredne algoritme za analizu slika i povezivanje lica sa identitetima, često bez eksplicitne saglasnosti pojedinaca čije se slike analiziraju. Pa se postavlja pitanje:
Da li je etika pala u vodu?
Izražena je zabrinutost u vezi sa privatnošću i etikom. Kritičari upozoravaju na rizike od zloupotrebe, uključujući mogućnost neovlašćenog praćenja i identifikacije pojedinaca bez njihovog znanja ili saglasnosti, što se uveliko dešava.
Problemi privatnosti postaju još izraženiji sa brojnim alatima poput PimEyes, koje omogućavaju korisnicima da pretražuju slike lica na internetu, ponekad vodeći do neočekivanih i potencijalno kompromitujućih fotografija i saznanja.
Na kome je odgovornost?
Razmatranje odgovornosti u vezi sa tehnologijama prepoznavanja lica predstavlja kompleksno pitanje. Pojedinci koji dele svoje fotografije na društvenim mrežama delimično su odgovorni za svoju privatnost. Istovremeno, tehnološki giganti koji ubrzano „štancuju“ sve naprednije tehnologije dužni su da obezbede njihovu etičku i zakonski regulisanu upotrebu, zaštitu ličnih podataka, kao i transparentnost u radu.
Balans između inovacije i privatnosti zahteva zajednički napor pojedinaca, kompanija i ispred svega zakonodavstva, kako bi se garantovala zaštita osnovnih prava svih uključenih strana.
Početak, kraj ili početak kraja?
Upotreba ovih tehnologija može biti izuzetno svrsishodna i doneti brojne benefite u rešavanju društveno negativnih pojava, ali ih isto tako može i generisati.
U isto vreme u rukama imamo i rešenje i problem. Koje od ta dva ćemo upotrebiti?
