Kamere na uniformi – Novi trend
Prema izveštavanju medija, zaposleni u Lidlu u Velikoj Britaniji će od kraja novembra morati da nose kamere na uniformi.
U vreme predbožićnog razdoblja, Lidl se susreo s problemom koji pogađa mnoge, ako ne i sve supermarkete i diskonte. Reč je o krađama u trgovinama koje su nažalost deo svakodnevice i svakodnevnog poslovanja trgovaca mešovitom robom, prenose mediji.
Filijala Lidla u Velikoj Britaniji sada skreće pažnju na sebe posebno kreativnim i prilično drastičnim rešenjem. Tamošnji radnici bi trebalo da nose kamere na telu kako bi sprečili krađe u prodavnicama.
Lidl planira da svojim zaposlenima stavi kamere na uniformi kao standard u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako bi se delotvorno borio protiv krađa u prodavnicama. Ovo je drastičan, ali kako se navodi, „hitno potreban korak“.
Sprovođenje ove mere u više od 960 poslovnica planirano je od kraja novembra. Ovo, naravno, postavlja pitanje treba li kupci da budu zabrinuti za svoju privatnost zbog ove nove bezbednosne mere Lidla.
Iz Lidla to odbacuju i kažu kako se zaposleni u poslovnicama obučavaju za odgovorno korišćenje “body kamera” kako bi zaštitili privatnost kupaca. Nemački mediji ističu nadu da takva mera nije potrebna u Nemačkoj.
Da li je ovo rešenje primenjivo u Srbiji?
Da li je moguće da ovakav trend u prevenciji gubitaka zaživi i dođe i do naših krajeva pitali smo eksperta za korporativnu bezbednost i zaštitu podataka o ličnosti Mladena Raonića koji trenutno nije dao svetlu budućnost ovakvom tehničkom rešenju.
„Zakonom o privatnom obezbeđenju Republike Srbije jasno je definisano na koji način se sprovode poslovi tehničke zaštite i šta sve od uslova treba da ispune kako korisnici tako i vršioci datih usluga. Gledajući iz ugla zakona korišćenje body kamera direktno od strane zaposlenih u maloprodajnim objektima bilo bi hipotetički izvodljivo samo u slučaju da kompanija registruje samozaštitnu delatnost i obezbedi obuku i dobijanje licenci za svakog prodavca koji bi vršio video nadzor što bi bio veoma glomazan i verujem neisplativ proces. Pored toga treba uraditi adekvatnu procenu rizika i plan obezbeđenja shodno zakonu koji bi ukazali na neophodnost uvođenja takvog sistema u cilju finansijskog opstanka pravnog lica zbog učestalih krađa, a zatim ostaje i najteži deo uraditi procenu uticaja obrade na podatke o ličnosti (popularni DPIA – Data Protection Impact Assessments) gde bi sa stanovišta Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (GDPR), bilo vrlo teško pronaći legitimni interes za tehnički invazivan sistem koji bi opravdao ovakvu vrstu obrade podataka.
GDPR zahteva da se prikupljanje i obrada podataka vrši transparentno, uz minimalnu obradu i strogo određenu svrhu pa bi korišćenje body kamera moglo dovesti do prekomernog prikupljanja podataka, a time i do uvećanja rizika od potencijalnih zloupotreba, neovlašćenog pristupa i korišćenja podataka što može značajno mogu imidž i reputaciju same kompanije. U trenutnoj konstelaciji poslovne prakse, tržišnih uslova i zakonskih okvira koje uređuju oblast bezbednosti i zaštite podataka uvođenje ovakvog sistema potvrdilo bi narodnu poslovicu „Skuplja dara nego mera“ zaključuje Raonić.
