Znali mi to ili ne, skoro svaki put kada smo na javnom mestu, pod nadzorom smo CCTV kamere. Obično ove kamere ne ometaju našu privatnost jer nemamo prava na privatnost na javnim površinama. Međutim, njihovo uvođenje u zdravstvene ustanove kao što su domovi zdravlja, bolnice, rehabilitacioni centri i specijalizovane ustanove može otvoriti pravne i etičke dileme.
Zašto instalacija CCTV sistema u zdravstvenim ustanovama može biti problem?
Upotreba CCTV-a u ovim sredinama može predstavljati značajan problem sa privatnošću pacijenata i zaposlenih. Da podsetimo da je Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti regulisana privatnost fizičkih lica, te u ovom kontekstu ne bi smelo da se vrši snimanje pacijenata bez njihove dozvole. Ovo pitanje zajedničko je za sve globalne zakone koji uređuju ovu oblast.
Advokat Rodoljub Šabić ocenio je da mnogo ozbiljniju pažnju i nadležnih i javnosti zahtevaju primeri koji govore da se bez znanja javnosti i suprotno važećim propisima, „na mala vrata“, u Srbiji intenzivira primena po privatnost građana sve invazivnijih načina obrade ličnih podataka.
Prvo i najvažnije pitanje je gde bi kamere uopšte i trebalo da budu instalirane. Da li je osoba koja se snima u poziciji da da saglasnost za CCTV nadzor je još jedna briga koju treba posebno obraditi. Kamera koja je trebalo da prati jednu osobu koja je dala saglasnost za njeno korišćenje takođe može slučajno snimiti drugog pacijenta koji nije pristao. Na osnovu konteksta, ovo bi vrlo lako moglo dovesti do podnošenja zahteva za povredu privatnosti. Da li je onda davanje saglasnosti adekvatno rešenje?
Kamera u „bolničkom krevetu“ – Da li trend dolazi i kod nas?
Kako cena tehnologija video nadzora opada, u SAD-u sve više bolnica razmišlja o ugradnji video nadzora u bolničkim sobama u kojima borave pacijenti. Prema podacima iz 2020. u SAD -u tri države usvojile su zakone koji obavezuju staračke domove da instaliraju CCTV kamere u svojim privatnim sobama. Uprava bolnice će i dalje morati da razmotri svaki zahtev na individualnoj osnovi i pažljivo odmeri rizik za pacijente i njihovu organizaciju. Nesumnjivo je da će ovakav trend doći i kod nas, pitanje je samo kada i kako ćemo izbalansirati interes institucije da zaštiti svoje vrednosti i interes pojedinca/ pacijenta da zadrži svoje pravo na privatnost, jer zdravstvena ustanova ipak nije hotel, kompanija, industrija, već mesto koje nerado posećujemo.
Kada su korisne kamere i kako sačuvati privatnost pacijenata?
CCTV kamere u bolnicama i privatnim klinikama mogu biti korisne u sprečavanju ili praćenju nedozvoljenih / kriminalnih radnji u objektu i neposrednoj blizini ali poznavanje implikacija na privatnost postojanja sistema nadzora i zakonskih uslova je ključno.
Šabić, nekadašnji poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, naveo je u pisanoj izjavi da to posebno važi za obradu biometrijskih podataka i inteligentni video nadzor koji izazivaju ozbiljne rezerve u svetu, pa su i u parlamentu EU i UN izneti zahtevi za moratorijum na primenu.
Šabić je rekao da „aktuelan primer uvođenje sistema za video nadzor i prijavljivanje prisutnosti zaposlenih u nekim zdravstvenim ustanovama u Beogradu sa razlogom izaziva zabrinutost i reakcije zaposlenih, sindikata i organizacija civilnog sektora koje se bave zaštitom ljudskih prava“. Prema njegovim rečima, skromni dostupni podaci govore da je u pitanju video nadzor koji zahteva da se digitalni snimci lica pohrane u odgovarajuću bazu podataka, a da lica ubuduće budu identifikovana na osnovu samog pogleda u monitor, što upućuje na zaključak da se radi o obradi biometrijskih podataka.
Šabić je ukazao da Zakon o zaštiti podataka obradu biometrijskih podataka u cilju jedinstvene identifikacije izričito tretira (čl.17) kao obradu takozvanih posebnih podataka.
„Takvu obradu načelno zabranjuje i dopušta samo pod posebnim uslovima. U konkretnim okolnostima osnov za obradu podataka bi mogao biti isključivo informisan i dobrovoljan prethodni pristanak lica o čijim se podacima radi„, naveo je Šabić.
On je istakao da je nedopustiv bilo kakav pritisak i insistiranje na obavezi zaposlenih da pristanu na ovakvu obradu, a da je pogotovo nedopustio, a ima indicija da se to dešava, da se zaposlenim stavljaju u izgled bilo kakve neprijatne radno-pravne, disciplinske konsekvence ukoliko ne daju pristanak.
Šabić je rekao i da je u pitanju uvođenje običnog, a ne biometrijskog video nadzora, rukovodstvo ustanove ima obavezu da odgovori na pitanja koja s pravom postavljaju sindikat i zaposleni – šta smatra opravdanim interesom za uvođenje video nadzora, da li se cilj može ostvariti i sredstvima manje invazivnim po privatnost zaposlenih i korisnika usluga, čije će prostorije biti pod nadzorom.
Otkrivanje informacija o pacijentu: Zdravstveni podaci VS podaci sa video nadzora?
Tu se javlja nova problematika, jer može biti i jedno i drugo u zavisnosti od toga gde je kamera postavljena, ko je prošao i šta je kamera zabeležila, koje su specifikacije i dometi uređaja za snimanje.
Sa druge strane postoji razlika – zdravstveni podaci i podaci prikupljeni video nadzorom. Zdravstveni podaci su svi oni podaci do kojih se došlo medicinskim metodama, analizama i koje se tiču zdravstvenog stanja pacijenta. Podaci sa video nadzora su podaci koje prikuplja objektiv kamere koji je usmeren na određeni potez u domu zdravlja ili bolnici i sve što se nalazi u tom potezu može biti snimljeno. To znači da se mogu snimiti nečije fizičke karakteristike zbog kojih je pacijent u domu zdravlja i ne želi da bude u objektivu kamere.
Sa druge strane, ako je pacijent snimljen na CCTV kameri kako je izvršio ozbiljan napad u čekaonici klinike ili nekog doma zdravlja, zasigurno je da je kamera zabeležila dokaz koji će biti predat nadležnim organima. U tom slučaju zloupotrebe poverljivosti u pogledu podnošenja snimka nadležnim organima NEMA, ali bi postojalo ukoliko bi doktor o tom istom licu pružio podatke o njegovoj istoriji bolesti ili objašnjenje za odlazak u bolnicu.
Stvari koje treba razmotriti pre implementacije CCTV programa u zdravstvene ustanove
Da li nam je video nadzor prekopotreban?
Od vitalnog je značaja razumeti da li je opravdano koristiti kamere za nadzor. Šta je cilj, i da li je to mera prikladna i proporcionalna da bi zadovoljila bezbednosne zahteve i potrebe? Da li bi se mogle uvesti odgovarajuće alternativne mere? Nije cilj da postoje instalirane kamere, a da spoljni i unutrašnji perimetar ima polomljenu orgadu, neadekvatno osvetljenje i druge velike nedostatke. Takva jedna slika zaista navodi na razmišljanje zbog čega se video nadzor i postavlja. Treba uzeti u obzir sledeće:
- Obezbeđivanje poboljšanog osvetljenja u vandalskim zonama;
- Zapošljavanje službenika obezbeđenja kako bi se stanje na objektu moglo pratiti;
- Kupovina sefa za osetljive fajlove i dokumente;
- Ograničavanje pristupa nekim delovima objekta.
Treba da postoji osnov
Opravdanje / osnov za instalaciju CCTV-a je krucijalan. Treba da bude razuman i verodostojan, kao što je prevencija kriminala, zaštita imovine i slično.
Primena ZZPL i zakonska nadgradnja
Takođe, treba da postoji adekvatno uputstvo korišćenja CCTV tehnologije i da se odredi osoba u ustanovi, po mogućnosti kontrolor podataka, sa zadatkom da obezbedi da CCTV mreža prati relevantne propise o zaštiti podataka GDPR/ZZPL i da je u skladu sa obavezom zaštite podataka pacijenata i bolničkog osoblja, kao i niz drugih procedura kako bi se zakonski primenila upotreba cctv tehnologije.
