Ukoliko posmatramo rapidan razvoj tehnologije, pravni i socijalni aspekt, vidimo da zakoni neprekidno zaostaju iza tehnologija, i koliko god uspeli da naprave korak napred, čini se da su predodređeni da budu najmanje jedan korak iza tehnologija. Ovakva situacija nije nikako posledica lošeg zakonodavnog sistema koji nije u stanju da odgovori na tehnološke promene, već je jednostavno nemoguće kontrolisati tehnološki rast i biti ukorak sa svim digitalnim promenama koje se reflektuju, skoro pa na dnevnom nivou.
Evolucija digitalnog doba neminovno dovodi do promene u pogledu privatnosti, bezbednosti i transparentne upotrebe podataka koje svakodnevno generišemo tokom naše digitalne aktivnosti, od upotrebe društvenih mreža, do najrazličitijih aplikacija, igara ili digitalnih platformi za kupovinu, pa sve do davanja otiska prsta (ili drugih biometrijskih podataka, snimanje glasa, zenice oka, ušne školjke i sl) čiji trag poznaju sve platforme koje koristimo.
Tada pitanje zaštite podataka postaje krucijalno jer je reč o našem biću i svim aspektima našeg funkcionisanja, dakle reč je o našem integritetu. Imajući u vidu prednosti i vrednosti korišćenja novih tehnologija i nesumnjive napretke koje nam može doneti, onda je neophodno da se pravo na sveobuhvatnu zaštitu podataka (identiteta i integriteta) može u velikoj meri poboljšati i humanizovati kako bi tehnologija koristila čovečanstvu, a ne obratno.
Odakle smo krenuli?
Jedan od značajnih regulativnih okvira za potrebe zaštite ličnih podataka kroz prizmu informacionih i komunikacionih tehnologija, bila je Generalna uredba o zaštiti podataka o ličnosti, poznatija kao GDPR (koja je stupila na snagu 2018, a u Srbiji od 2019. godine), koja, između ostalog, nameće kontrolu nad ličnim podacima koje kompanije obrađuju na digitalniom nivou kako bi se osigurala njihova upotreba i zaštita za korisnike. Međutim, kako stvari stoje, postoji stav da je neophodno napraviti nove reforme i donošenje novih zakona (na primer pravni okvir kojim će se urediti biometrijski nadzor, upotreba masovnog video nadzora u javne svrhe i sl.) kako bi se pravni mehanizmi prilagodili zrelijem ekosistemu digitalnog društva.
Razvijamo fascinantne tehnologije, a pravne zaštitne mere se još uvek pojavljuju – na primer, u Evropi ljudi imaju snažna prava na privatnost ugrađena u Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, a pomenta pravila EU o zaštiti podataka pružaju novi osnovni standard za zaštitu ličnih podataka – GDPR. U SAD-u, Kaliforniji možemo videti CCPA koji je u mnogome sličan GDPR-u. Zemlje širom sveta takođe jačaju zakone o zaštiti podataka. Danas više zemalja ima ipak neki oblik zaštite podataka nego što ga nema.
Erozija privatnosti?
U prethodnom tekstu na temu zaštite ličnih podataka „ Zašto stalno primate oglase za stvari o kojima ste upravo razgovarali?“ možete dobiti detaljnije odgovore gde idu i za šta se koriste vaši podaci. Imajte u vidu da kompanije predviđaju naše ponašanje i zaključuju naše interese, skoro pa nas bolje poznaju nego mi sami sebe, nudeći iluziju izbora, kada zapravo mogu odlučiti koje informacije dolaze do nas, a koje ne. Nalazimo se na raskršću puteva, kada se protiv invazivne upotrebe tehnologije borimo, uslovno rečeno, parčetom papira i to sa velikim zakašnjenjem.
Velike tehnološke kompanije masovno prikupljaju naše podatke i koriste ih za svoje interese i uvećanje profita oglušavajući se o pravne mehanizme o čemu svedoče i brojne GDPR kazne izrečene gigantskim korporacijama. Budući da zakoni prilično kaskaju za tehnološkim razvojem, te praznine se obilato koriste na uštrb naših podataka.
Svi znamo za Google Assistant-a i da se odavno uselio u naše domove. Mobilni uređaji i nosivi uređaji putuju s nama svuda gde idemo, izvlačeći i deleći podatke o svakom našem koraku.
Na primer, možemo razgovarati o upotrebi aplikacije Google Maps, što je više koristimo, daje nam više podataka kako bi nam svakodnevno pomagao, zna nas, zna gde živimo, gde radimo, naše rutine, maršute putovanja, mesta koja načešće posećujemo. Ovim informacijama predviđa naše potrebe i daje nam preporuke, daje nam informacije o saobraćaju, rutama, kako bismo uštedeli vreme ili stigli brže na željeno odredište. Da budemo iskreni, ovo zaista dobro dođe za poboljšanje našeg svakodnevnog života. Međutim, ako iz bilo kog razloga želimo da pređemo na Apple Maps, moraćemo da krenemo od nule sa našim informacijama što nas praktično primorava da ostanemo sa drugom aplikacijom.
Isto se može reći i za društvene mreže, koje koriste naše lične podatke da bi nas povezale u mrežu prijatelja i poznanika, olakšava nam komunikaciju sa njima, interakciju pod audiovizuelnim ili fotografskim sadržajem, čak je moguće pristupiti kupovini sa Facebook-a za na primer. Ove društvene mreže nas proučavaju, znaju naš ukus, sa kim komuniciramo, koje aktivnosti preferiramo, koja mesta posećujemo, zato uvek vidimo preporuke za stranice koje bismo mogli da pratimo, ljude koje možda poznajemo i mesta koja možete posetiti, čak i danas možete nekoga upoznati i razmeniti WhatsApp brojeve i sutra ćete imati preporuku Facebook-a da budemo prijatelji, nešto neverovatno, što nas ponekad plaši, ali se uvek osvrnemo za onom lepšom stranom jer nam olakšava život.
Kada dođemo do te tačke da ljudi imaju kontrolu nad svojim digitalnim podacima i kada ljudska prava, pravo na zaštitu podataka i privatnost budu iznad tehnologije, tek tada možemo da kažemo da smo u potpuno zrelom digitalnom društvu, ali se nekako čini da je to još uvek daleko….Koji je razlog tome? Svi znamo da su informacije moć i onaj ko raspolaže informacijama – ličnim podacima može stupiti u interakciju sa korisnicima kako bi poboljšao položaj svoje kompanije i na taj način ima monopol nad njima.
Šta smo naučili?
Naše digitalno okruženje se menja vrtoglavo brzo. Iako smo obasipani enormnom količinom podataka, niko ne može sa apsolutnom sigurnošću da prognozira, tvrdi i da zna kako će to izgledati za pet do deset godina, ali znamo da će se način na koji proizvodimo i delimo naše lične podatke promeniti i da će u krajnjem promeniti i naš život: ili ćete imati vaše podatke u vašim rukama ili ćete se pomirti sa tim da privatnost više i nemate.
Inicijative za zaštitu ličnih podataka na globalnom i lokalnom nivou (GDPR, CCPA, PIPL, DPA i brojne druge) daju ohrabrenje za promene i jačanje bezbednosti, jer budućnost nije determinisana: naše odluke i akcije odvešće nas upravo tamo gde želimo da idemo.
