Postavljanje kamera u obrazovnim ustanovama i vrtićima otvara raspravu o njihovoj upotrebi pa nastaju brojna pitanja, od toga da li se instalacija video nadzora vrši u cilju sprečavanja lošeg ponašanja nekih učenika, u cilju otkrivanja zanemarivanja i zlostavljanja dece u vrtićima i školama, ili pak da bi se vršila kontrola ponašanja dece i rad zaposlenih?
Ovakva pitanja otvaraju raspravu o legitimnosti i pogodnosti upotrebe ove vrste uređaja. Da li bi bilo opravdano kontrolisati nastavnike, učenike, administrativno osoblje, pa čak i roditelje koje uhvati budno oko kamere?
Instalacija CCTV kamera u vrtićima je sporna tema. S jedne strane, promoviše bezbednost i dobrobit dece, dok sa druge strane postoje mišljenja da se time ograničava njihov prirodni razvoj. Deca su budućnost svakog društva, asocijacija na prosperitet i razvoj, jer, ulaganje u decu je ulaganje u bolji i kavlitetniji život. Prema nekim mišljenjima, praćenje svake sekunde njihovog života može značajno uticati na vaspitanje. Mnogi roditelji mogu smatrati da je to imperativni deo njihove odgovornosti kada decu ostavljaju u vrtićima, ali činjenice govore drugačije.
Nadzor CCTV-a u školama i vrtićima (jaslicama) je potpuno legalan, ali to nije odluka koju treba donositi olako, već postoji nekoliko pravila i propisa kojih se treba pridržavati u skladu sa Zakonom o Zaštiti podatka o ličnosti/ GDPR, Zakonom o privatnom obezbeđenju i drugim srodnim zakonima.
Gde bi trebalo da se postave kamere?
Zašto je ovo pitanje važno? Kao i kod upotrebe CCTV-a u svim oblastima i industrijama, postoje ograničenja u pogledu mesta postavljanja kamera i onoga što se snima. Kamere imaju višestruku ulogu od preventivncije do dokaznog materijala. Da podsetimo, u Hong Kongu (2015.), video nadzor postavljen je u toaletima vrtića, te su roditelji izrazili nezadovoljstvo zbog narušavanja privatnosti njihove dece, iako je portparol izjavio da će snimati samo deo gde deca peru ruke.
Uloga sistema video nadzora je da pruži sigurnost, deluje preventivno, i nikako ne sme biti u funkciji narušavanja prava na privatnost.
Treba precizirati da se kamere moraju instalirati na važnim mestima kao što su ulazne i izlazne kapije, obodni zidovi, stepeništa, igrališta, trpezarije, prostorije za zabavu, zajedničke prostorije, hodnici računarska soba.
Ključna pravila
- Za škole se CCTV nadzor ne može instalirati u učionicama, toaletima ili svlačionicama.
- Takođe moraju postojati vidljivi natpisi koji objašnjavaju gde se nalaze kamere i zašto se koriste.
- Ova obaveštenja mora da budu transparentna pri čemu treba da ih vidi svako ko poseti školu zajedno sa zaposlenima.
Institucije poput vrtića, predškolskih ustanova i škola u inostranstvu nude čak mogućnost da roditelji imaju direktan pristup kamerama, što znači da mogu proveravati svoje dete u bilo kom trenutku dok su na poslu što i nije iznenađenje budući da zakonodavstvo mnogih zemalja, španskog govornog područja, SAD, propisuje da vrtići, uopšte obrazovne ustanove moraju imati odgovarajući broj službenika obezbeđenja, CCTV kamera, odgovarajuću opremu i sredstva za gašenje požara kako bi se osiguralo da deca budu bezbedna kao i sva druga lica (vaspitači, nastavnici, zaposleni, roditelji), imovina i regularno sprovodio proces rada.
Upotreba video nadzora po zakonu
Instaliranje kamera u školama bi trebalo bi da bude krajnje rešenje uzimajući u obzir Zakon o zaštiti podataka, koji reguliše ovu oblast posebno kada su u pitanju osetljive kategorije – deca. Ako kompanije moraju da ispune određene zahteve i da izvrše instalaciju CCTV sistema, to bi trebalo da se učini u meri u kojoj ne utiču na sopstveni imidž, privatnost i osnovna prava onih koji tu borave, pre svega maloletna lica koja su u datom okruženju. Mora se ispuniti niz zahteva za prikladnost, proporcionalnost i opravdanost u odnosu na definisanu svrhu. Dakle, korišćenje kamera u vrtićima, školskim i predškolskim ustanovama, svrha instaliranja i upotrebe sistema video nadzora u cilju povećanja bezbednost mora biti proporcionalna mera u odnosu na delo koje se želi izbeći i ni u kom slučaju ne treba da budu početno sredstvo za vršenje nadzornih funkcija.
U objektima čija su ciljna grupa maloletnici kao što su vrtići i škole, postavljanje kamera biće legitimno samo kada proizilazi iz neizbežne potrebe, kada je mera najprikladnija i dok god ne postoji manje štetna alternativna mera za prava maloletnika.
Zakonom o Privatnom obezbeđenju propisano je da svaka ustanova mora imati izrađenu procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja kojom se između ostalog predviđa bilo koji tennički uređaj koji se koristi u objektu. Ukoliko vrtići nastoje da instaliraju video nadzor, neophodno je da isti prođe kroz Akt o proceni rizika kako bi isti bio legalan, kako bi se planom obezbeđenja i planom tehničke zaštite utvrdio stepen zaštite i propisale neophodne procedure, specifikacije kamera, ograničio pristup kamerama i nasnimljenom video materijalu i shodno Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti/ GDPR koristile u skladu sa jasno definisanom svrshom štiteći prava dece i svih onih koji ulaze u objekat.
Postoje vrtići u Srbiji, koji naizgled pružaju veći stepen bezbednosti mališanima pozivajući se na video nadzor i mogućnost kontinuiranog praćenja i nadgledanje dece. Takav video nadzor nije u skladu sa zakonom budući da ne postoje odgovarajuće tehničko-organizacione mere i njihova primena.
Prema zakonu o zaštiti podataka, imate pravo da ne želite da se vaši lični podaci i podaci vašeg deteta prikupljaju, objavljuju ili obrađuju na drugi način bez vašeg pristanka. Zbog toga je neophodno da budete upoznati sa mogućnostima zaštite koju pruža ZZPL/GDPR.
Neophodno je da roditelji budu potpuno upoznati sa svim promena koje se uvode u vrtić ili školu, odnosno moraju biti upoznati sa politikom zaštite podataka u kojoj se objašnjava kako i zašto se video snimci dece prikupljaju i obrađuju, na koji način i u koje svrhe. Takođe roditeljima treba omogućiti pristup video nadzoru i dostaviti obrazac za pristanak na obradu podataka o ličnosti.
Kako roditelji reaguju na video nadzor u vrtićima i obrazovnim ustanovama?
Dosadašnje iskustvo pokazalo je da uvek postoje dve strane, oni kojima je to sasvim prihvatljivo i fantastično jer mogu da vide šta njihovo dete radi, dok sa druge strane, postoji i drugačije, ali takođe i opravdano stanovište pri čemu su neki roditelji izrazili zabrinutost oko toga ko sve može da vidi njihovo dete, jer pristup kamerama imaju i drugi roditelji što znači da se otvara mnogo širi krug pristupa i da će drugi ljudi gledati snimke dece osim svoje, zbog čega se neki roditelji osećaju nelagodno.
Takvu problematiku mnogi vrtići u Velikoj Britaniji regulisali su na sledeći način – pronašli su zdravu ravnotežu dopuštajući roditeljima da gledaju samo kada dete pohađa školu i imaju dogovoreno vremensko ograničenje (5 ili deset minuta) kada se prijavljuju da bi gledali snimke.
