Kao što je navedeno u pisanju redakcije „Paragraf Lex“ pitanje video nadzora u stambenim zgradama ne uređuje nijedan zakon. Ni sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, kao matični u ovoj oblasti, ni jednom jedinom odredbom ne uređuje obradu ličnih podataka građana putem video nadzora uopšte, pa ni video nadzora u stambenim zgradama. Uprkos tome, prilikom uvođenja video nadzora potrebno je držati se načela ovog Zakona, kao i usvojenih međunarodnih standarda u ovoj oblasti. Upotreba video nadzora može značajno da ugrozi privatnost pojedinca, ali i druga prava i slobode ljudi (npr. sloboda kretanja, pravo na zaštitu podataka o ličnosti), pa se na njegovo uvođenje ne sme gledati kao na običnu tehničku odluku i zato se za donošenje ovakve odluke po pravilu traži kvalifikovana većina, znatno veća od uobičajene. Npr. zakoni Slovenije i Crne Gore predviđaju da je to saglasnost 70% a Makedonije čak 100% vlasnika stanova. Pred toga, treba jasno definisati razloge uvođenja nadzora, tj. svrhu obrade (bezbednost ljudi, zaštita imovine i sl.).
Prilikom odlučivanja koji prostor treba pokriti video nadzorom, treba imati u vidu princip srazmernosti primene video nadzora i princip srazmernosti u vršenju aktivnosti video nadzora, što između ostalog podrazumeva procenu da li je sa stanovišta svrhe obrade neophodno određeni prostor pokriti video nadzorom ili se svrha obrade može ostvariti na manje invazivan način, zatim srazmernost postupaka mora biti adekvatna. Vizuelni ugao koji pokriva kamera ne sme biti takav da se snima veći prostor od onog koji je neophodan za ostvarenje svrhe obrade ili da pokriva prostor koji je isključivo vlasništvo privatnih lica. U mnogim zemljama video nadzor podrazumeva nadzor nad ulaskom i izlaskom u zajedničke prostorije, a ne i nadzor tokom boravka u prostoriji. U nekim od njih je čak takav nadzor nekih zajedničkih prostorija, uključujući i liftove, zabranjen. Isto tako u mnogim zemljama je zabranjeno snimanje ulaska i izlaska iz individualnih stanova. Video nadzor na svakom spratu, koji bi pokrivao privatne stanove, ne bi bio dozvoljen.
Stambena zgrada koja vrši video nadzor dužna je da na vidnom mestu istakne javno obaveštenje da se vrši video nadzor.
Dalje, što se tiče pitanja da li je opravdano da svi stanari zgrade mogu pratiti snimak svih kamera na svom televizoru, Paragraf ističe da treba zabraniti pristup snimcima sistema video nadzora preko interne kablovske televizije, javne kablovske televizije, interneta ili drugih sredstava za elektronske komunikacije kojima se takvi snimci mogu preneti, bilo u trenutku njihovog nastanka ili nakon toga, iz razloga što to omogućava neograničeno širokom krugu korisnika da bez stvarne potrebe i razloga zadiru u privatnost građana, tj. stanara i trećih lica (koja iz različitih razloga dolaze u posetu stanarima zgrade). Potreba i značaj preduzimanja mera radi zaštite imovine i lica, ne isključuje obavezu da te mere budu srazmerne svrsi, i da se njima ne povređuju Ustavom zajamčena prava građana.
Konačno, lica koja stupaju u prostor pokriven video nadzorom imaju pravo da o tome budu obaveštena. Stambena zgrada koja vrši video nadzor dužna je da na vidnom mestu istakne javno obaveštenje da se vrši video nadzor, koje bi trebalo da sadrži podatke o tome da je video nadzor u toku i likovni, odnosno grafički simbol video nadzora, naziv rukovaoca koji vrši video nadzor, i broj telefona na koji se mogu dobiti informacije u vezi predmetnog video nadzora.
Pored toga, sistem video nadzora koji se koristi za vršenje video nadzora mora biti zaštićen od pristupa neovlašćenih lica.
Kada je reč o zadiranju u privatnost postavljanjem kamere ispred ulaza u svoj stan, o tome ne postoje norme u važećim propisima, ali se neki principi mogu izvući iz važećih normi.
Zakon postavljanje kamere, odnosno video nadzora kvalifikuje kao obradu podataka o ličnosti. Podatkom o ličnosti smatra se svaka informacija koja se odnosi na fizičko lice, bez obzira na oblik u kome je izražena i na nosač informacije (papir, traka, film, elektronski medij i sl.), po čijem nalogu, u čije ime, odnosno za čiji račun je informacija pohranjena, datum nastanka informacije, mesto pohranjivanja informacije, način saznavanja informacije (neposredno, putem slušanja, gledanja i sl, odnosno posredno, putem uvida u dokument u kojem je informacija sadržana i sl.), ili bez obzira na drugo svojstvo informacije, što uključuje i video zapise, odnosno snimanje kamerom. Obradom podataka smatra se svaka radnja preduzeta u vezi sa podacima kao što su: prikupljanje, beleženje, prepisivanje, umnožavanje, kopiranje, prenošenje, pretraživanje, razvrstavanje, pohranjivanje, razdvajanje, ukrštanje, objedinjavanje, upodobljavanje, menjanje, obezbeđivanje, korišćenje, stavljanje na uvid, otkrivanje, objavljivanje, širenje, snimanje, organizovanje, čuvanje, prilagođavanje, otkrivanje putem prenosa ili na drugi način činjenje dostupnim, prikrivanje, izmeštanje i na drugi način činjenje nedostupnim, kao i sprovođenje drugih radnji u vezi sa navedenim podacima, bez obzira da li se vrši automatski, poluautomatski ili na drugi način.
Za obradu podataka predviđaju se brojne norme, ali i isključenja primene Zakona. Jedno od isključenja odnosi se na podatke koji se obrađuju za porodične i lične potrebe i nisu dostupni trećim licima (član 5. stav 1. tačka 2. Zakona). Video nadzor koji se postavlja za potrebe svog stana može se podvesti pod obradu podataka za porodične (ako je reč o porodici), odnosno lične potrebe ako je reč o licu koje je samo i nema porodicu. Drugi uslov je da ti podaci nisu dostupni trećim licima, tj. da lice koje vrši obradu podataka ne omogućava da oni postanu dostupni i nekom trećem licu. Time se isključuju zabrane i ograničenja koja Zakon predviđa i omogućava postavljanje video nadzora za porodične, odnosno lične potrebe bez posebnih uslova koje on predviđa.
Prilikom instalacija video nadzora mora se voditi računa i o tome da se video nadzor postavi tako da on što manje zadire u privatnost trećih lica (komšija). Uglovi pod kojima se postavlja kamera i prostor koji će ona da obuhvati moraju se postaviti tako da ne obuhvataju prostor veći od potrebnog, odnosno tako da što manje povređuju privatnost lica u tom prostoru, ograničavajući se na prostor koji se nalazi neposredno kod ulaza. Isti princip važi i u pogledu vremena funkcionisanja. Ako nije neophodno da kamera radi 24h onda je treba koristiti samo onda kada je potrebno (zavisno od toga šta se želi postići video nadzorom). U pogledu čuvanja, video zapise ne treba čuvati, a ne treba ih ni sačinjavati, ako to nije neophodno (takođe zavisno od ciljeva koji se žele postići video nadzorom). Ako kamera nije očigledno vidljiva potrebno je i obavestiti komšiju o njenom postavljanju.
Treba voditi računa i o svojinskopravnim odnosima. Ako se kamera postavlja na delu zgrade koji predstavlja zajednički deo zgrade (npr. na zidu ili plafonu hodnika), taj deo se nalazi u zajedničkoj svojini etažnih vlasnika, a o korišćenju zajedničkih delova odlučuje skupština zgrade. Bez odluke skupštine zgrade ne može se postaviti uređaj na zajedničkim delovima zgrade. Drugačije je ako se kamera postavlja u sastavu vrata koja čine deo stana. U tom slučaju nije potrebna saglasnost skupštine zgrade jer se ne koriste zajedničkim delovima zgrade.
Donošenjem Zakona o privatnom obezbeđenju („Sl. glasnik RS“, br. 104/2013, 42/2015 i 87/2018) između ostalog, uređuje se pružanje usluga, odnosno vršenje poslova zaštite lica, imovine i poslovanja fizičkom i tehničkom zaštitom kada ti poslovi nisu u isključivoj nadležnosti državnih organa.
Prema odredbama ovog Zakona tehnička zaštita je obezbeđenje lica i imovine koje se vrši tehničkim sredstvima i uređajima, njihovim planiranjem, projektovanjem, ugradnjom i održavanjem.
Za vršenje poslova privatnog obezbeđenja (za poslove tehničke zaštite), fizičkom licu Ministarstvo unutrašnjih poslova, može, pored ostalih licenci, izdati licencu za procenu rizika u zaštiti lica, imovine i poslovanja, licencu za vršenje poslova planiranja sistema tehničke zaštite, licencu za vršenje poslova projektovanja i nadzora nad izvođenjem sistema tehničke zaštite i licencu za vršenje poslova montaže, puštanja u rad, održavanja sistema tehničke zaštite i obuke korisnika. Pravno lice i preduzetnik poslove privatnog obezbeđenja može vršiti samo na osnovu i u okviru zaključenog pisanog ugovora sa pravnim ili fizičkim licem kome pruža usluge.
Prema odredbama Zakona o privatnom obezbeđenju, poslovi tehničke zaštite vrše se upotrebom tehničkih sredstava i uređaja za sprečavanje protivpravnih radnji prema licima, imovini ili poslovanju, a naročito za zaštitu od:
1) nedozvoljenog pristupa u prostore i objekte koji se obezbeđuju;
2) iznošenja, odnosno otuđenja i neovlašćenog korišćenja štićenih predmeta;
3) unošenja oružja, eksplozivnih, radioaktivnih i drugih opasnih predmeta i materija;
4) provale, diverzije i nasilnog napada na objekat ili oduzimanje predmeta;
5) neovlašćenog pristupa podacima i dokumentaciji;
6) zaštitu vozila za transport novca i drugih prevoznih sredstava;
7) drugih identifikovanih rizika.
Upotrebom tehničkih sredstava i uređaja za obezbeđenje lica, imovine i poslovanja smatraju se usluge koje se pružaju primenom pojedinačnih ili funkcionalno povezanih perimetarskih mera, uređaja i sistema za: protivprovalnu i protivprepadnu zaštitu, zaštitu od požara, video-obezbeđenje, kontrolu pristupa, socijalne alarme, satelitsko praćenje vozila (GPS), elektrohemijsku zaštitu vrednosti, mehaničku zaštitu i zaštitu podataka.
