Poslednjih decenija, na samoubistvo se gleda kao na ozbiljan zdravstveni problem, na koji se može uspešno delovati prevencijom. Veliki broj istraživača uključen je u čitav niz mera i aktivnosti koje imaju za cilj da smanje broj i stopu suicida. Istraživanja su pokazala da samoubistvu obično prethodi proces, koji počinje sa prolaznim suicidnim mislima, zatim se razvija kroz mnogo konkretnije planove i suicidne pokušaje, sve do samoubistva. Samoubistvo predstavlja veoma složen, dinamičan i heterogen fenomen, uslovljen međudejstvom čitavog niza psiholoških, socijalnih i bioloških faktora.
Dokazano je da posao kojim se bavimo bitno utiče na naše mentalno zdravlje. U poređenju sa drugim zanimanjima, policajci se suočavaju sa znatno većim rizikom da dožive opasne situacije, nasilje i traumatične događaje kao što su prisustvovanje prizorima smrti i fatalnim nesrećama. Stoga se generalno pretpostavlja da su policajci izloženi velikom riziku od samoubistva. Rana istraživanja su podržala ovu teoriju. Studija iz 1963. godine pokazala je da je stopa samoubistava među policijskim službenicima u SAD bila 1,8 puta veća nego kod šire javnosti. Svedoci smo da su samoubistva policijskih službenika takodje česta pojava i u našoj zemlji, naročito u poslednjih deset godina. Poslednji zvanični podaci, koje je MUP objavio odnose se na period od 2007. do 2012. godine, kada su prema podacima Odseka za psihološku prevenciju MUP-a samoubistvo izvršila 52 policajca, 18 njih je pokušalo samoubistvo, devet je pretilo da će to uraditi, a zabeležena su i dva slučaja ubistva.
Vodeći uzrok suicida je depresija. Depresija funkcioniše kao posledica hemijske reakcije i leči se antidepresivima. Međutim, mnogi policajci odbijaju da se na ovaj način leče zbog straha od gubitka službe usled kontrole na prisustvo droga u organizmu.
Često se pretpostavlja da efekti traume, koji ponekad dovode do posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), dovode policajce do samoubistva.
Međutim, dok su traume i PTSP nesumnjivo važni, nedavna istraživanja su pokazala da policijski službenici takođe doživljavaju značajan stres zbog ponovnog izlaganja stresovima nižeg nivoa.
Pored toga, pitanja kao što su kultura u kojoj dominiraju muškarci, koja naglašava mačo rešavanje problema kao i sveprisutni strah među nekim osobljem da priznanje uznemirenosti rezultira oštećenjem njihove karijere, takođe su povezani sa stresom na radnom mestu.
Sredina koja neguje agresivno ponašanje, izražavanje kroz psovke, viceve, pesme, sport ili toleriše agresivnost beleži nižu stopu samoubistava od drugih, gde je agresija potisnuta. Sredina u kojoj postoji široka razmena emocija štiti čoveka od autoagresivnih impulsa. Nasuprot tome, sredine u kojima se ljudi ne poznaju, gde suprimiraju izražavanje emocija, kako prema drugima tako i prema sebi, su one u kojima se beleži najveći stepen suicida ili pokušaja suicida, objašnjava specijalista medicinske psihologije dr Vlajko Panović.
Prof. dr Milo Bošković, profesor Kriminologije sa penologijom na Pravnom fakultetu u Novom Sadu, kaže da su za policajce karakteristična anomična i fatalistička samoubistva, bez racionalnog objašnjenja, ili da su razlog nesigurnost, strah od otkaza, smene, a ranije i materijalni status. Osim toga profesor još kaže da su penzioneri najkritičnija grupa, a da se takođe javljaju i bilansna (svođenje računa), tendenciozna (osveta) i altruistička samoubistva.
Sjedinjene Američke Države su sredina u kojoj više policajaca strada od suicida nego od kriminalaca. Svaki policajac u SAD, ali i svi oni čiji je život na neki način povezan sa čuvanjem reda i zakona moraju proći specijalizovani kurs čiji je zadatak da ih upozna sa ovom opasnošću. Pošto se računa da svaki dan jedan policajac izgubi život na ovaj način, policajci u SAD su se angažovali tako što putem interneta, ali i drugim sredstvima informisanja, apeluju na javnost porukom „Pomozite nam. Zaustavimo statistiku“. Američko udruženje za suicidologiju je iznelo u javnost zabrinjavajuće podatke da na svakih 16,2 minuta jedna osoba izvrši samoubistvo, koje je jedanaesti razlog smrtnosti u SAD, a kod mladih treći. Ubistva su tek na petnaestom mestu.
Godinama su policijski profesionalci i profesionalci iz oblasti mentalnog zdravlja pokušavali rekonstruisati događaje koji su doveli do samoubistva. Njihova psihološka obdukcija implicira alkoholizam, porodične konflikte, gubitak odnosa, disciplinske probleme, depresiju, post-traumatski stres, neposredan pristup oružju i veštinu u njihovoj upotrebi, zloupotrebu droga, loše veštine suočavanja, finansijske poteškoće, starosno doba i pol, stres na poslu, izloženost traumi vezanoj za posao, skandal, sram, neuspeh i iskrivljeni, ali kulturno ispravan osećaj nepobedivosti i nezavisnosti. Ako postoji zajednička nit koja povezuje ove elemente, to je odbijanje policijskog službenika da zatraži ili pronađe stručnu pomoć ili da se poveri nekome iz svoje okoline.
Nacionalna studija o samoubistvu policije profilisala je 126 samoubistava u sprovođenju zakona. Na osnovu ovih profila, autori studije su zaključili da su oni koji su najviše izloženi riziku od suicida muškaraci samci između 40 i 44 godine sa prosekom od 16 godina na poslu. Autori studije imali su i dobre vesti. Samoubistva među subjektima odgovornih za sprovođenje zakona pala su za 14 procenata od početka studije 2008. godine, sa najvišeg nivoa od 143 u 2009. na 108 u 2016. godini.
Nedavno su u svetu policijske službe počele da postavljaju strategije za poboljšanje odgovora na probleme mentalnog zdravlja među njihovim članovima, kao što su kreiranje 24-časovnih programa pomoći sa direktnim pristupom psihijatrijskim praktičarima, programa za sveštenstvo, svest o mentalnom zdravlju i obuke za prevenciju samoubistava.
Svakako, edukacija osoblja – posebno menadžera – kako adekvatno odgovoriti na kolege u nevolji, ohrabrivanje kulture otvorenosti o pitanjima mentalnog zdravlja i uklanjanje bilo kakve percipirane stigme ličnih nevolja bi bile korisne strategije u tom pogledu i mogle bi smanjiti rizik od daljnjih tragedija.
Mit je da ljudi koji prete ili pokušaju samoubistvo to zapravo neće učiniti. Većina samoubilačkih ljudi su neodlučni o životu ili umiranju. Retko je da neko počini samoubistvo a da drugi ne znaju unapred kako se on ili ona osećaju. Nažalost, poziv za pomoć je često indirektan i teško ga je dešifrovati.
