Interkontinentalne balističke rakete se smatraju poslednjom rečju tehnologije kada je u pitanju vojna moć zato što upravo one omogućavaju jednoj državi da upotrebi ogromnu vatrenu moć protiv neke druge države koja se može nalaziti i na drugoj strani planete. Međutim, jedini pravi razlog za ulaganje snage, vremena i novca u razvoj ove vrste projektila jeste da jedna država ima mogućnost da upotrebi takvo nuklearno oružje, ako se za time ukaže prilika.
Sve interkontinentalne balističke rakete (ICBM) rade po sličnom principu – one su višestepene rakete koje koriste čvrsto ili tečno gorivo, iznose svoje oružje van atmosfere (obično je to termonuklearna bomba) koje ponovo ulazi u atmosferski prostor i detonira se tačno iznad ili direktno na meti.
Tako je Severna Koreja postavila sama sebi izazov da razvije funkcionalne interkontinentalne balističke rakete sa velikim dometom. Arsenal projektila Severne Koreje se razvijao tokom decenija– od artiljerijskih raketa do interkontinentalnih raketa za koje se procenjuje da bi mogle da pogode mete u Sjedinjenim Američkim Državama ili Ujedinjenom Kraljevstvu.
Sve je počelo 1986. godine kada je Severna Koreja pustila u rad nuklearni reaktor od pet megavati u Jongbjonu (Yongbyon) koji je prethodno gradila sedam godina uz pomoć Sovjetskog Saveza. Nešto manje od decenije kasnije, 1994. godine, Severna Koreja i Sjedinjene Američke Države potpisuju dogovor u kome se navodi da će Severna Koreja zatvoriti nuklearni reaktor Jongbjon, a za uzvrat će biti izgrađena dva nuklearna reaktora za proizvođenje električne energije.
Početkom 2000-ih, Severna Koreja postaje aktivnija kada je u pitanju razvoj nuklearnog naoružanja. Jedan od razloga za to može da bude to što su SAD suspendovale odluku o izgradnji dva nuklearna reaktora za proizvodnju električne energije. Već 2003. godine se Severna Koreja povlači iz Sporazuma o nuklearnoj eksploataciji, a samo dve godine kasnije, objavljuje kako poseduje nuklearno oružje.
2011. godine je preminuo tadašnji predsednik Severne Koreje Kim Džong-Il u 69-oj godini života, a nasledio ga je njegov sin Kim Džong-Un, koji i danas vlada Severnom Korejom. Pod njegovom vladavinom, testiranja naoružanja su postala daleko učestalija. Već u aprilu 2012. godine, lansirana je raketa iz Tongčan-ri, međutim, prema navodima južnokorejskih vlasti, ta raketa se ubrzo nakon eksplozije raspala i pala u okean. Međutim, to Severnu Koreju nije sprečilo da samo nekoliko meseci kasnije, u decembru 2012. godine, lansira dalekometnu raketu, što je međunarodna zajednica okarakterisala kao prikriveni test balističke rakete i najstrože osudila taj potez Severne Koreje.
Ali ni to nije sprečilo Kim Džong-Una da već s početkom naredne godine sprovede treći i najveći atomski test do tada u istoriji Severne Koreje, koji joj je nametnuo dodatne sankcije od strane Ujedinjenih nacija, ali i da izazove veće tenzije na Korejskom poluostrvu.
Severna Koreja je 2015. godine izjavila da je uspešno testirala lansiranje rakete iz podmornice i da su očekivani rezultati postignuti. Međutim, mnogobrojni eksperti se nisu složili sa izjavom i konstatacijom Severne Koreje, i duboko su ubeđeni da je vežba bila daleko ispod očekivanog nivoa, kao i da su domet i uspešnost rakete bili daleko manji od navoda. Već 11. decembra, nacionalni mediji objavljuju kako je Severna Koreja razvila hidrogensku bombu, a već 6. januara 2016. godine, objavljuju kako su detonirali hidrogensku bombu što se smatra četvrtim nuklearnim testom. Hidrogensku bombu pokreće nuklearna fuzija vodoničnih izotopa što je čini daleko moćnijom od „obične“ atomske bombe jer njena energija potiče od plutonijuma i uranijuma.
Početkom ove godine, i aktivnost Kim Džong-Una i Severne Koreje je počela da raste. Tako je on već drugi dan po ulasku u novu godinu izjavio kako će Severna Koreja testirati raketu koja će imati domet čak do Sjedinjenih Američkih Država. Već u maju ove godine, Severna Koreja ispaljuje projektil u Japanske vode. Nakon nekoliko „mirnih“ meseci u Severnoj Koreji, Kim Džong-Un nastavlja sa aktivnostima razvoja i testiranja nuklearnih bombi, te je s početkom jula Pjongjang izjavio da je izveo prvi uspešan test interkontinentalnog balističkog projektila (ICBM). Navodi se da bi projektil pod imenom Huasong-14 (Hwasong-14) mogao da pogodi bilo koju tačku na planeti Zemlji. Prvobitne procene SAD su bile da je domet ovog projektila manji, ali su se mnogobrojni američki eksperti složili da bi sigurno mogao da pogodi Aljasku. Sada su se već i njihove procene promenile i povećale, pa postoje brojna mišljenja da bi Huasong-14 mogao da stigne i do Njujorka.
Za manje od mesec dana, 24. jula, Severna Koreja je izvela još jedno testiranje ICBM, gde je projektil dostigao visinu od oko 3000 km, a eksplodirala u moru nedaleko od Japana. To je bila kap koja je prelila čašu, pa je Japan rešio da uvede dodatne sankcije Severnoj Koreji. One su:
- Zabrana ulaska severnokorejskim državljanima u Japan;
- Odlaganje do daljnjeg odlaska japanskih radnih u Severnu Koreju;
- Zabrana ulaska severnokorejskih brodova u japanske luke;
- Zabrana ulaska svim nuklearnim i raketnim inženjerima (bez obzira na nacionalnost) koji su bili u Severnoj Koreji.
Te sankcije nisu sprečile Severnu Koreju da 03. septembra testira još jednu bombu u blizini Japana – ona je lansirana iz Pjongjanga, preko Hokaida pravo u Pacifički okean. Pretpostavlja se da njen domet bio oko 3700 km, a njena razornost 3 puta veća od one bačene na Hirošimu 1945. godine.
Pored Japana, države koje su nametnule sankcije Severnoj Koreji su: Rusija (stopirali su sve finansijske transakcije sa Severnom Korejom sa teritorije Rusije), Sjedinjene Američke Države, Island, Južna Koreja, Tajland, Kina (za sada su im uveli samo delimične sankcije, kako se ne bu oštetio „običan“ narod budući da je trgovina između ove dve zemlje bila jako razvijena), Jermenija, Moldavija, Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Makedonija, Švajcarska (takođe je nametnula finansijske sankcije i zabranila izvoz 25 luksuznih predmeta u Severnu Koreju, uključujući satove i vina), Norveška, Katar i članice Evropske Unije.
Ono što je veoma interesantno, veliki broj država je samovoljno nametnuo sankcije Severnoj Koreji nadajući se da će je finansijskim restrikcijama oslabiti i onemogućiti dalji razvoj nuklearnog naoružanja, ali ipak postoje i one države kod kojih je južnokorejska predsednica morala da vrši pritisak, kao što su Uganda, Kenija i Etiopija, kako bi se i one javno suprotstavile nuklearnom testiranju.
Komentar Severne Koreje na sve restrikcije i sankcije koje im uvode gotovo sve države sveta jeste „koliko god da je jak pritisak, on jednostavno ne deluje na nas“. Tenzija na Korejskom poluostrvu raste sve više, baze Severne Koreje, Južne Koreje i Sjedinjenih Američkih Država su preblizu. Da li će sankcije uspeti da nateraju Severnu Koreju da preda nuklearno oružje i prestane da ga razvija i proizvodi? Da li će međunarodna zajednica uspeti u nameri da se Severna Koreja odrekne nuklearnog naoružanja? Mir na Zemlji to zahteva. Ali da li će to moći mirnim putem i razgovorom da se reši ili će ipak biti potrebno da se preduzmu neke drastične mere?
