Sredinom prošlog veka beležimo temelje veštačke inteligencije, koja je izuzetno brzo evoluirala u raznim društvenim sferama. Mnoštvo konferencija, IT stručnjaka i veliko interesovanje usmereno ka ovoj oblasti je podiglo njen značaj. Nakon čuvenih partija šaha između računara pod nazivom Deep Blue i tada svetskog prvaka Garija Kasparova, gde je računar odneo većinsku pobedu, shvaćeno je da čovek ima ozbiljnog inteligentnog protivnika na drugoj strani.
No, na plemenitoj i opšte društvenoj upotrebi veštačke inteligencije u korisne svrhe se nažalost ne završava, te veštačka inteligencija postaje predmet zloupotrebe u mnogim segmentima, gde ostajemo zatečeni i bar prividno nemoćni. Spektar kibernetičkih, sofisticiranih i visoko tehnoloških napada svojski pokušava da ugrozi bezbednost i nametne joj prefiks sa negacijom.
Na očiglednom tapetu opasnosti se nalaze pojedinci, grupacije, organizacije ali i konstitutivne države. Jedan od značajnih problema predstavlja činjenica da će veštački stvorena inteligencija u budućnosti (ukoliko optimistično verujemo da još uvek nije) nadmašiti sposobnost čoveka, kako je i nagovešteno pri njenom nastanku pedesetih godina.
Hakerske sposobnosti, mogućnost identifikacije, nadljudske veštine su sve ono što čoveka stavlja u inferiorni položaj naspram “pametnih mašina”. Tehnologija veštačke inteligencije biva podržana nastajanjem neuronskih arhitektura i grafičkih procesora. Sve to postavlja veliki znak pitanja na opstanak čovečanstva u izvornom obliku, smatra istaknuti naučni istraživač sa Oxfordskog Univerziteta, Miles Brundage.
Iako je ljudska rasa poznata po teškom prihvatanju noviteta deluje da to nije slučaj sa informacionim tehnologijama i konkretno veštačkom inteligencijom. Ksenofobija se, deluje, odnosi na versku, etičku, etničku, rasnu različitost dok nas novonastali trendovi sa velikim uspehom zadobijaju. Ostvaruju pozitivan skor u “duelu” sa čovekom, i uz to ugrožavaju nivo bezbednosti, sigurnosti i u krajnjoj liniji egzistenciju na futurističkom planu.
