Zbog ovakvih i sličnih događaja bezbednosni sektor samo na prvi pogled dobija na snazi i važnosti, a u stvari reč je o gubitku profesionalnosti i objektivnosti, koji će na duge staze sve više da zanemaruje zaštitu opštih društvenih vrednosti i da samim tim slabi sistem bezbednosne zaštite jedne države.
Ostavka zamenika direktora FBI Mekejba, predstavlja završetak jedne od faza o umešanosti američkih službi bezbednosti u poslednje predsedničke izbore u SAD. Sve je počelo međusobnim optužbama 2016. godine tada predsedničkih kandidata, a nastavljeno nakog izbora novog predsednika SAD. Na prvi pogled ništa neobično za savremena politička dešavanja koja obiluju međusobnim optužbama, gde se nemilosrdno koriste raspoloživa sredstva, a pre svih mediji i društvene mreže. Sumnje u regularnost predsedničkih kampanja u to vreme podgrejavao je i Džejms Komi, tadašnji direktor FBI, koji je u javnosti davao izjave o nesmotrenosti Hilari Klinton oko mail komunikacije, ali da navodno nema njene odgovornosti.
A onda su, nakon izbora Donalda Trampa za predsednika SAD, počeli da se nižu događaji koji su pokazali da ne samo da nema nevinih nego da su mnogi i to iz najznačajnijih državnih organa, a posebno oni iz sektora bezbednosti, navodno uhvaćeni u ozbiljnim prestupima.
Indikativno je, prema do sada dostupnim saznanjima, da vodeći ljudi FBI ne samo da su bili politički bliski Hilari Klinton, već su i nakon izbora Donalda Trampa za predsednika nastavili sa aktivnostima, koje su diskreditovale novog predsednika i njegove najbliže saradnike. Reč je o slučaju Majkla Flina, koji je februara 2017. godine, podneo ostavku, nakon nepunih mesec dana provedenih na mestu savetnika za bezbednost predsednika SAD, zato što je iznosio neistine o svojim kontaktima sa ruskom stranom u vreme izborne kampanje u SAD.
U tu svrhu su, kako sada stoje stvari, iskorišćena saznanja koja su dobijena primenom službenih aktivosti FBI. Rad službi bezbednosti je jasan, ako svog državljanina, koji je još i visoko pozicioniran, uhvate u indikativnom kontaktu sa stranom službom, dolazi do hapšenja ili u suprotnom ulazi se u neku vrstu dvojnog kombinovanja. U slučaju hapšenja uglavnom dolazi do saopštavanja javnosti, a u slučaju dvojne igre reč je najvećem stepenu tajnosti. Kada je reč o Majklu Flinu očigledno je po sredi nešto treće, on je imao kontakt sa ruskim ambasadorom, koji je verovatno kontraobaveštajno bio benigan, ali zato i te kako vredan za političku diskreditaciju.
Nedugo nakon toga usledila je smena direktora FBI Džejmsa Komija, u maju prošle godine. Inače, Komi je drugi smenjeni direktor FBI, prvi je bio Vilijem Sešns, koji je smenjen 1993. godine zbog etičkih pitanja, kako je tada navedeno.
Optužbe i politički obračuni su nakon toga nastavljeni kroz česte medijske izjave i plasiranje podataka, koje su kulminirale otovrenim suprostavljanjem, što nije uobičajeno, predsednika SAD prema zameniku direktora FBI Mekejbu, koje je okončano njegovom ostavkom nekoliko meseci pre penzioisanja. Ova odluka je, možemo samo da nagađamo, verovatno bila iznuđena, jer ako nije kriv sačekao bi redovnu penziju. Ovako administracija predsednika je njegovom ostavkom dobila potvrdu o umešanosti čelnika FBI u celokupni predesdnički proces, a Mekejb verovatno obećanje da se protiv njega neće pokretati istraga.
Zašto je Votergejt bila afera, a smena direktora i ostavka zamenika direktora FBI izuzetak koji potvrđuje pravilo o umešanosti službi bezbednosti u usko političke interese?
U aferi Votergejt 1972. godine, utvrđeno je istragom nezavisnih komisija, da je bilo prisluškivanja i praćenja politilčkih neistomišljenika od strane bliskih saradnika Ričarda Niksona. Ali nakon otkrivanja, tada u pravom smilsu te reči afere od strane novinara Vašington posta, američko društvo, naravno potpomognuto političkim oponentima tadašnjeg predsednika SAD, dovelo je u pitanje opstanak Niksona na mestu prdsednika SAD, koji je deset dana nakon završene istrage podneo ostavku.
Tokom i nakon afere Votergejt ostalo je dosta nerazjašnjenih pitanja, a jedno je i da li je tadašnji FBI iskoristio novinare Vašington posta i prenosio im informacije o nedozvoljenim radnjama Republikanske partije. Tek 2005. godine, Boi Vudvord i Karl Bernstin, novinari Vašington posta otkrili su da im je izvor informacija – „duboko grlo“, bio Mark Felt, zamenik direktora FBI u vreme kada je predsednik bio Ričard Nikson.
Da li su u pravu oni koji tvrde da je afera Votergejt odgovor moralnih pojedinaca kojima su demokratske vrednosti iznad svega, ili oni koji smatraju da je sve doboro organzovano od suparničke strane koja je otkrila nesposobnost, lakomislenost i neopreznost Niksonovih saradnika, teško da će se ikada sa sigurnošću znati.
Ipak, Nikson i njegovi saradnici, u nameri da otkriju šta namerava suparnička politička strana nije koristio zvanične službe bezbednosti, već neformalne centre moći. Zvaničnici FBI su saznali za nedozvoljenu aktivnost i možda su zbog odnosa političkih snaga moći našli posredan način da osujete takvo delovanje.
Službe bezbednosti su sve više instrument u rukama onih koji nastoje da ostanu ili dođu na vlast
Događaj sa ostavkom (neki bi rekli smenom) zamenika direktora FBI nije afera već izuzetak koji potvrđuje pravilo. Službe bezbednosti su sve više u rukama moćnih političkih snaga.
Zbog toga se može postaviti pitanje ne da li su, već u kojoj meri su programske orjentacije, ciljevi i zadaci koje jedna služba bezbednosti treba da ispuni, obojeni usko stranačkim i pojedinačnim interesima onoga ko je na vlasti?
Očigledno je da su službe bezbednosti, često ne svojom voljom, postale istrument u političkim obračunima dolaska ili opstanka na vlasti. Oduvek je, barem u demokratskim društvima, insistirano na profesionalizmu i stručnosti. Privrženost društvenim vrednostima koje neguje i zagovara demokratsko društvo ne bi trebalo da se dovodi u pitanje kod čelnih ljudi u bezbednosnom sektoru. Nije nepoznanica da u društvima kao što su SAD, Francuska, Nemačka, a pre svega Velika Britanija, smena određene političke strukture na vlasti ne znači i smena šefova bezbednosnih službi. Zašto bi i značilo ako rade profesionalno, ako su uspešni, ako su im osnovni ciljevi zaštita ustavom utvrđenog poretka i demokratskog društva.
Da su savremene društvene vrednosti u krizi pokazuje upravo primer umešanosti FBI u predsedničke izbore u SAD, što je do sada bila specifičnost nedovoljno demokratskih ili društava koja teže autoritarnom režimu.
Poslednji slučaj sa FBI je samo vrh ledenog brega, kada je reč o spremnosti političara da zarad ličnih političkih interesa koriste i zloupotrbe službe bezbednosti. Razlike su u tome da li će se ovim pitanjem bavti i otkrivati ga oni koji su u opoziciji, ili oni iz sistema vlasti, ili oni koji su svesni i sposobni da se izdizgnu i postave opšti iznad lčnog interesa. Društva i države koje su sposobne da govore i da se izbore sa ovakvim pitanjima imaju perspektivu.
