Tek u drugoj polovini devetnaestog veka osnovana je tajna služba – Secrete service, podređena Državnoj blagajni i koja je imala za zadatak da zaštiti dve najvažnije tekovine američke države, predsednika države i dolar, odnosno monetarni sistem (suprostavljanje falsifikovanju novca). Za razliku od evropskog sistema bezbednosti, Secrete service je bila pod upravom Ministarstva finansija. Tako je bilo slučajeva da Ministarstvo pravde traži od Državne blagajne, odnosno Ministarstva finasija da angažuje jedan broj pripadnika Secrete service za određene operativne aktivnosti. Ukoliko ne dobiju odobrenje za angažovanje ovih pripadnika Ministarstvo pravde je bilo prinuđeno da traži asistenciju od privatnih detektivskih agencija. Za vreme američko-španskog rata Ministarstvo pravde je koristilo usluge Secrete service za izvesne kontraobaveštajne aktivnosti.
I u kasnijem periodu bilo je povremenih angažovanja i odrađivanja pojedinčanih obaveštajnih aktivnosti od strane države, ali to nije značilo i formiranje obaveštajnih službi. Situacija je bila takva da se nakon određenog obaveštajnog zadatka ta grupacija rasformira, odnosno nije imala institucionalni karakter. Tek početkom dvadesetog veka u sklopu Ministarstva pravde formirana je prva policijska organizacija.
Nespremnost bezbednosnog sektora SAD-a uoči Prvog svetskog rata
Početak Prvog svetskog rata je pokazao punu nespremnost SAD-a kada je reč o organizovanom bezbednosnom sistemu, a posebno kada je reč o obaveštajnim aktivnostima, kako civilnim tako i vojnim. Fedralni istražni biro – FBI, koji je u tom trenutku raspolagao sa oko 300 pripadnika, je uglavnom bio usmeren prema suprotstavljanju organizovanog kriminala u SAD.
Tokom Prvog svetskog rata ministar pravde je kontraobaveštajne poslove poverio Patriotskoj i dobrovoljačkoj organizaciji SAD, koja je na kraju rata brojala preko 20.000 pripadnika. Reč je organizaciji koja je bila krajnje neprofesionalna i neobučena, koja za sve vreme rata nije otkrila ni jednu obaveštajnu aktivnost druge države, ali je zato bila poznata po mnogobrojnim istupima i izjavama koje su više zbunjivale nego što su pomagale u borbi protiv stranih obaveštajnih službi.
Poznati po svom preduzimačkom duhu i sistemu u kojem se i državnim pitanjima i poslovima mogu baviti privatne organizacije i pojedinci, Amerikanci su pokazali i na primeru obaveštajnih službi. Emanuel Voska, poreklom Čeh, osnovao je privatnu organizaciju koja se bavila obaveštajnim radom u koju je uložio znatna finansijska sredstva. U svojoj organizaciji imao je 84 pripadnika koji su imali zadatak da prikupljaju podatke o vojnim i drugim bezbednosnim aktivnostima Austrougarske i Nemačke. Kao agenturnu mrežu uglavnom su koristili Slovake i Čehe koji su živeli u SAD.
Ubrzo nakon Prvog svetskog rata i FBI prepoznaje potrebu adekvatnijeg bezbednosnog organizovanja i formira odeljene Odbrana protiv radikalnih delatnosti, na čijem čelu je bio Edgar Huver, kasnije dugogodišnji direktror FBI.
Između dva rata akcenat isključivo na kontraobaveštajnim aktivnostima
Sve do Drugog svetskog rata SAD su formirale, organizovale i jačale bezbednosnu aktivnost na svojoj teritoriji i nisu mnogo interesovanja pokazivali za obaveštajni rad u inostranstvu. Razloge pre svega treba tražiti u donekle izolacionalističkoj politici koju su SAD dugo vremena vodile, čak i prema prijateljskim evropskim državama. U realizaciji svojih spoljnopolitičkih ciljeva oslanjali su se pre svega na diplomatiju.
Međutim, događaji u Evropi neposredno pred početak rata, kao i agresivan obaveštajni nastup Nemačke, ali pre svega Japana, i njihovih tehnički opremljenih brodova i podmornica, koje su sve češće boravile u teriotorijalnim vodama SAD, su ih primorali da se znatno ozbiljnije pozabave pitanjem obaveštajnih aktivnosti.
Početak Drugog svetskog rata početak ozbiljnog obaveštajnog organizovanja
Kako bi se što bolje organizovali, general William J. Donovan, poznat pod nadimkom „Divlji Bil“, je obišao područje Bliskog istoka, Balkana i naravno Englesku, kako bi se upoznao sa iskustvima obaveštajnog organizovanja. Ubrzo su SAD u julu 1941. godine osnovale prvu obaveštajnu službu Office of the Coordination of Information, ali je već naredne godine, zbog obima posla, podeljena u dve nove službe i to Office of Strategic Service, koja se bavila političkim i ekonomskim pitanjima i Office of War Service, koja je predstavljala klasičnu vojno-obaveštajnu službu.
Shvatajući značaj obaveštajnih službi za završetak rata, ali i ulogu u posleratnom periodu, general Donovan je aktivnost usmerio u pravcu da obaveštajne službe potpadnu pod direktnu ingerenciju predsednika SAD i formiranja jedne centralne obaveštajne službe. Međutim, uticaj generala Donovana na sledećeg predsednika SAD Trumana, bio je mnogo slabiji nego što je bio u vreme predsednika Ruzvelta. Truman je pod uticajem Ministarstva spoljnih poslova i FBI, odustao od ideje formiranja centralne obaveštajne službe. Pred kraj rata i nakon samog završetka istog, stvarale su se i organizovale specijalizovane obaveštajne službe za političke, ekonomske ili vojne potrebe.
Konačno formiranje jedinstvene obaveštajne službe
Kako kraj rata nije doveo do mira u pravom smislu te reči i kako su se dojučerašnji saveznici počeli okretati jedan protiv drugog, SAD su osetile potrebu formiranja jedinstvene obaveštajne službe. Predsednik Truman je 1946. godine doneo odluku o formiranju Central Intelligence Group – CIG. Međutim, kako su se politički odnosi u Evropi i dalje komplikovali i kako je otpočeo hladni rat između SAD i SSSR-a, Kongres SAD je 1947. godine izglasao Zakon o nacionalnoj bezbednosti, na osnovu kojeg je formirana Central Intelligence Agency – CIA.
Sa dolaskom Allen Dulesa na mesto direktora CIA (na ovoj poziciji bio je od 1953. do 1961. godine) ova služba počinje da poprima obrise jedne od najvećih i najačih obaveštajnih službi u svetu i da prevazilazi okvire klasičnog obaveštajnog angažovanja, već i uplitanja u politička, ekonomska, vojna i socijalna kretanja u državi u kojoj deluje, pa sve do organizovanja i pokušaja svrgavanja političkih lidera i menjanja političkih sistema i društvenih odnosa.
