Ostaje pitanje koliko su službe bezbednosti, i pored toga što imaju potrebu zaštite sopstvenih državnih interesa, iskrene prilikom razmene informacija i da li im je uvek cilj isključivo razmena bezbednosnih podataka ili je u pitanju i proveravanje znanja i sposobnosti suparničkih službi.
Pre dvadeset i više godina, razmena podataka između službi bezbednosti se uglavnom odvijala između prijateljskih država, pod čime se podrazumeva da je reč o državama istog ili sličnog društvenog uređenja i istog političko-bezbednosnog bloka. Susreti bezbednosnih službi blokovski suprotstavljenih ili politički neutralnih država, svodili su se na protokolarne susrete najvših rukovodilaca ili predstavnika za vezu.
Od kada međunarodni terorizam poprima takve oblike i razmere da podjednako ugrožava sve države, nametnula se potreba saradnje i razmene informacija kako bi se predupredila teroristička aktivnost ili otkrili počinioci. Slično je i kada je reč o borbi protiv organizovanog kriminala, koji kao i terorizam bez izuzetka pogađa sve države.
Kada je reč o trgovini oružjem tu je situacija nešto drugačija i saradnja se pre svega podrazumeva između prijateljskih država. Sa jedne strane država okupljenih oko NATO-a, odnosno SAD i EU ili država u bezbednosnoj sferi Ruske Federacije ili Kine. Trgovina oružjem i dalje je jedan od najunosnijih poslova i svaka država proizvođač vojnog naoružanja i opreme nastoji da proda oružje i proširi sferu svog uticaja, tako da ponekad i „zažmuri“ kada je reč o isporukama koje nisu uvek u skladu sa međunarodnim standardima ili pak alarmira javnost ukoliko to isto čini suparnička strana.
U navdenom odnosu snaga službe bezbednosti nastoje da prilikom razmene informacija dobiju više nego što daju. Svi se pre svega vode sopstvenim interesima. Tako i kada se raspolaže podatkom da će se desiti nezakonit akt na teritoriji druge države, uvek se prvo razmatra i analizira šira slika takvog događaja i da li i na koji način može da utiče pozitivno ili negativno na državu čija služba bezbednosti raspolaže saznanjima. Tek se na kraju donosi odluka da li da se prenese informacija ili ne.
Pored osnovene ideje da razmena bezbednosnih podataka treba da doprinese smanjenju rizika od međunarodnog terorizma ili organizovanog kriminala, službe bezbednosti nastoje da kroz razmenu podataka provere i dopune druga saznanja. Analiza podataka dobijenih od druge službe, može da pokaže koliko je ta služba operativno sposobna, koliko je duboko ušla u problematiku. Kroz kvalitet podataka meri se i snaga izvora saznanja (agentata) koji su dostavili podatke, tako da može da se utvrdi do kog nivoa su operativno prisutni u radu terorističkih ili kriminalnih oganizacija, da li su podaci od živih izvora ili su dobijeni primenom tehničkih sredstava i slično.
Ne treba isključiti ni mogućnost da određene službe bezbednosti, posebno velikih i moćnih država, nametnu saradnju u pogledu razmene informacija kako bi uz pomoć drugih bezbednosnih sistema olakšali sebi rad i teret borbe protiv terorizma držali što dalje od svoje teritorije i zone interesa.
Ako se određena aktivnost službe bezbednosti sprovodi na teritoriji druge države, moguće je kroz razmenu podataka ne samo iz konkretne aktivnosti, već i iz drugih, pratiti rad službe bezbednosti u toj državi.
Kroz tendencioznu razmenu podataka jedna služba bezbednosti, posebno moćnih država, može da naruši odnose između država u određenom regionu. U takvoj situaciji podaci se razmenju, bolje reći plasiraju, jednoj službi bezbednosti protiv druge države, a službi te države protiv ove prve. Niko bolje od bezbednosnih službi ne može da dovede do one narodene „zavadi pa vladaj“.
U okviru obaveštajnih službi, i pored savremenih, često surovih političkih, vojnih i bezbednosnih obračuna, zadržani su džentlmenski odnosi prilikom susreta, ali samo u protokolarnom delu. Sve ostalo je nastojanje da se više infromacija „kupi“ nego „proda“, da se plasiraju dezinformacije, odmere snage, druga strana dovede u zabludu ili zavistan položaj, da se preko službe jedne države ostvare interesi na trećoj teritoriji i slično.
