Ovoga puta, kada je reč o mešanju službi bezbednosti u medije, nije bitno da li su prvi počeli Rusi ili Amerikanci, već je suštinsko pitanje: Da li su bezbednosne službe u svetu uspele da se nametnu medijima i da li su mediji postali instrument u rukama obaveštajnih službi?
Zakonske izmene o proglašenju pojedinih medija kao stranih agenata ukazuje da su se, prvo SAD — proglašenje tv stanice RT kao stranog agenta na teritoriji SAD, a veoma brzo i Rusija, odlučile na takav korak iz nekoliko razloga.
Rat u Siriji, navodna umešanost RF u predsedničke izbore u SAD, sankcije od strane SAD i EU, ukazuju na duboku podeljenost, a međusobne optužbe i nastojanje diskerditacije u međunarodnim odnosima jedan su od oblika diplomatskog sukobljavanja i suprotstavljanja. Tako bi se mogao tumačiti i navedeni potez oko proglašenja pojedinih medija stranim agentuma.
Međutim, malo je verovatno da bi se obe strane odlučile na sličan korak da iza rada jednih, odnosno drugih pojedinih medija, nema nešto više od novinarskog angažovanja. Gotovo je izvesno da su ruske službe prepoznale obaveštajni rad iz redova pojedinih američkih medija na svojoj teritoriji.
Načini delovanja službi bezbednosti kroz medije su višestruki i slojeviti
Ne treba isključiti mogućnost, a budžeti velikih obaveštajnih službi to sebi mogu da priušte, formiranja medijske kuće od strane same službe bezbednosti, koja je naravno u punoj meri potpomognuta od države. Formalni vlasnik ili vlasnici su potpuno nebitni i obično su plod mašte nekog od analitičara obaveštajne službe. Takva medijska kuća može brzo da se nametne, u početku u takozvanim prijateljskim državama, a nakon toga može da otvori dopisništva i u ostalim zemljama. Novinsko predstavništvo takve medijske kuće nije ništa drugo nego agentura bezbednosne službe. Legalno, njeni dopisnici se mogu baviti svakodnevnim temama, ali uporedo i zadacima koje od njih zahteva centrala obaveštajne službe. Generalno, koncepcija takve medijske kuće je tačno usmerena, dozirana i tendenciozna u meri da se njeni krajnji ciljevi i dometi što kasnije prepoznaju, odnosno tek kada naprave štetu onome kome je i namenjena.
Ovakvom aktivnošću oni nanose štetu državi u kojoj su locirani, kako kroz klasičan obaveštajni rad – prikupljanje bezbednosnih, političkih i ekonomskih saznanja, tako i kroz određeni vid subverzivne delatnosti, jer su u prilici da kroz objavljivanje dezinformacija i spinovanih informacija dovodu do narušavanja političkih ili ekonomskih odnosa u određenoj državi ili mogu da dovedu u pitanje međunarodni ugled iste.
Na navedeni način mogu da utiču na unutrašnja politička dešavanja kroz favorizovanje određenih političkih opcija ili lidera, izazivanje nesigurnosti i lažnog prikazivanja socijalnih prilika.
Postoji i mogućnost ad hoc korišćenja već postojećih medijskih kuća. U takvm prilikama se koriste vlasnici pojedinih medijskih kuća, koji nastoje da imaju korektne odnose sa zvaničnicima svoje države, zarad određenih političkih ili ekonomskih olakšica. Oni su spremni da odrade, pored novinarskih i neke druge zadatke, u drugoj državi, poput omogućavanja kontakta sa osobom koja se procenjuje kao politički perspektivna, u početnoj fazi kroz formu intervjua ili davanja izjava, a koje je oponent vladajućoj strukturi ili plasiranja dezinformacija, do uticaja na ekonomska kretanja u vidu kompromitacije vodećih korporacija.
Ne treba isključiti ni mogućnost angažovanja pojedinih novinara da rade za potrebe obaveštajnih službi svojih, ali veoma često i trećih država što je možda najprihvatljivije u obaveštajnom radu. Idealna je situacija da kredibilni novinar jedne države, radi za obaveštajnu službu druge držve, a na teritoriji treće države.
Reč je o novinarima koji imaju mogućnost, jer su često finansijski potpomognuti van svoje matične kuće, da dođu do sagovornika i informacija koje su ekskluzivne po svom sadržaju. Novinari, pre svih oni koji se bave spoljnopolitičkim i bezbednosnim temama, su interesantna „meta” obaveštajnih službi. Po prirodi stvari takav novinar ostvaruje veliki broj značajnih kontakta sa ličnostima koja su visoko pozicionira u svetu politike ili bezbednosti u određenoj državi. Takvom novinaru je lakše da ostvari kontakt sa određenim političarem, naučnikom, ekspertom iz različitih oblasti, nego da obaveštajna služba šalje pripadnike, organizuje agenturni rad ili dolazi kroz angažovanje diplomatskih predstavnika koji lako „zapadaju za oko“ konraobaveštajnoj službi.
Sve u svemu, i ruske i američke obaveštajne službe imaju slične metode i način rada, tako da im nije strano korišćenje medija u obaveštajne aktivnosti, zbog čega žele da se zaštite, smanje ili preduprede štetu koju im je namenila suparnička strana. Naravno, ovakvo angažovanje nije strano ni jednoj službi bezbednosti, bez obzira na to da li dolaze iz velikih ili malih, razvijenih ili nerazvijenih država, samo je pitanje moći i uticaja.
