Poslednji događaj koji je uznemirio javnost desio se 14. novembra, kada je ubio 4 osobe, a dvoje dece ranio napadač koji je nasumično pucao u ruralnoj oblasti 200 kilometara od Sakramenta.
Navadeni slučajevi, ma koliko bili brutalni i bolni za američku zajednicu, očigledno neće biti dovoljni da se pokrene pitanje oganičenja posedovanja i korišćenja vatrenog oružja. Drugi amandman iz 1791. godine na Ustav SAD glasi: „Pošto je dobro organizovana zemaljska odbrana potrebna za bezbednost slobodne države, ne sme se kršiti pravo naroda da drži i nosi oružje.” Pozivanje na navedeni, kao i na ostale amandmane u SAD, dovedeno je do pitanja apsolutne i nepromenljive istine.
U američkim medijima se ovih dana može pročitati i da je američki predsednik, tokom predizborne kampanje prošle godine, od Nacionalne asocijacije za naoružanje, dobio više miliona dolara. U tom svetlu treba tumačiti i stav potparolke Bele kuće koja je istakla, nakon navedenog masakra u Las Vegasu, da je prerano pokrenuti debate o promenama propisa o oružju.
Očigledno je da je i pored niza masovnih zločina izazvanih oružjem, a da se ne spominju i pojedinačni slučajevi (u 2014. godini više od 33.000 stradalih od varenog oružja u SAD), američko društvo nespremno da pokrene pitanje smanjena i organičenja vatrenog oružja kod građana, jer kao argument uvek navode da zločin ne vrši oružje već čovek.
Teroristički akt ili “akt čistog zla”?
Kada se dogode ovakvi zločini, a posebno kada je reč o zločinima koje su izvršili Stiven Pedok i Devin Keli postavlja se pitanje da li je reč o terorističkom činu ili teškom krivičnom delu ubistva. U terorističkom aktu, koji po definciji treba da izazove paniku, nesigurnost, nespokoj i strah u okruženju gde je izvršen, se po pravilu traži politički ili verski, odnosno ideološki motiv. Izvršilac, organizator, nalagodavac terorističkog napada isti doživljava kao čin borbe za više političke ili verske ciljeve, kao osvetu za stradale saborce ili sunarodnike. Dakle, za izvršioce je uzvišeni cilj, dok je za žrtve teroristički akt.
U ovim slučajevima, na osnovu do sada dostupnih informacija, koje su prezentovali mediji na osnovu sopstvenih saznanja i na osnovu nepotpunih izjava policije i bezbednosnih službi SAD, može se zaključiti da nije reč o terorističkom aktu, već da je reč o „aktu čistog zla” , kako je masovno ubistvo u Las Vegasu definisao predsednik SAD.
U zapadnoevropskoj i američkoj javnosti u poslednje vreme kao da se povlači znak jednakosti između terorizma i radikalnog islama, odnosno da se pod terorističkim činom podrazumeva oružani napad na civile, predstavnike vlasti, objekte od javnog značaja, koji su izvršili radikalni i ekstremni pripadnici islamskih organizacija. To svakako nije tačno. Setimo se na desetine podmetnutih eksplozivnih naprava, otmica, ubistava od strane desničarskih pokreta i organizacija u zapadnoj Evropi, koji su eskalirali u drugoj polovini dvadesetog veka. Utisak je da se u ovim slučajevima ne ostavlja mnogo prostora da postoji mogućnost da je reč o pojedinačnom zločinačkom aktu. Možemo samo da zamislimo šta bi bilo da je Pedok bio islamske veroispovesti, a da istraga pokazuje da je reč o činu pojedinca.
Razloge ovakvog stava, a ne opravdanje, treba tražiti u činjenici da je u poslednjoj deceniji najveći broj terorističkih akata na teritoriji zapadne Evrope, izvršen od strane radikalnih islamista, kao i da radikalne islamske organizacije, u ovom slučaju ISIL, u cilju promovisanja svojih ekstremnih ubeđenja ali i širenja panike i nesigurnosti, u sredinama koje smatraju neprijateljskim, sebi prepisuju i one oružane i nasilne akte sa kojima nemaju dodirnih tačaka.
Dakle, da li je određeno oružano ili nasilno delo, koje je dovelo do uništavanja ljudskih života i dobara, teroistički čin ne zavisi od toga koje je konkretne veroispovesti počinilac, već da li je delo izvršeno iz verskih, političkih, odnosno ideoloških razloga i pobuda, kako bi se postigao određeni ideološki cilj.
Da je reč o gnusnom krivičnom delu pojedinca u slučaju Pedoka, a ne terorističkom činu, ukazuje da i pored toga što je sam događaj izazvao paniku, strah, nesigurnost, sumnju u efikasnost državnih organa (što je svakako bitan deo definisanja terorizma), ne postoji, kako je istraga do sada utvrdila, povezanost vinovnika krivičnog dela sa ekstremnim političkim, verskim ili drugim organizacijama čija je ideologija destruktivna i usmerena ka uništavanju pripadnika drugih zajednica.
Kriminalna dela jedna druge podstiču
Kao da je pravilo da se u poslednje vreme masovna ubistva, izvršena od strane jednog počinioca, dešavaju u razvijenim sredinama. SAD u tome prednjače, samo 2015. godine bilo ih je preko 350. Razloge treba tražiti u socio-ekonomskim uslovima života u razvijenim društvima, u pristupačnosti oružju, razvijenosti medija gde potencijalni ubica, po pravilu psihopata, vidi prostor za svoje eksponiranje. Ovo samo govori da će sličnih oružanih napada biti i u narednom periodu.
Ujedno, ovako počinjenja masovna ubistva, koja izazivaju strah, nesigurnost, osećaj da je normalan život gotovo nemoguć, ohrabruju i potencijalne teroriste koji upravo žele da postignu takve ciljeve terorističkim aktima.
I za jedne i za druge ovo je i potvrda da policija i službe bezbednosti nisu svemoguće i da ukoliko je neko rešen i osposobljen, ma koliko to brutalno zvučalo, može da računa i na uspešnost kriminalnog, odnosno terorističkog čina.
