Još se nije osušilo mastilo na predlogu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Bezbednosno-informativnoj agenciji Republike Srbije, koji je prvih dana septembra ove godine izazvao dosta polemika u javnosti zbog davanja većih ovlašćenja direktoru BIA i zbog predloga da zakon bude donet po hitnom postupku. Ipak, Beogradski centar za bezbednosnu politiku je poslednjih dana septembra, organizovao javnu raspravu na temu reformi službi bezbednosti u Republici Srbiji, pozivajući se na Model zakona o službama bezbednosti Republike Srbije, koji je sačinjen krajem prošle godine.
U navedenom Modelu predloženo je postojanje dve službe bezbednosti i to Bezbednosno-informativne agencije BIA, koja ostaje u okvirima dosadašnjih nadležnosti poslova koje obavlja, kao i spajanje Vojnoobaveštajne agencije i Vojnobezbednosne agencije u jednu instituciju.
Navedeni predlog je prihvatljiv ne samo iz organizacionih i finansijskih razloga, već i zbog efikasnosti i bolje koordinacije. Već neko vreme se kroz stručnu javnost „provlači” pitanje spajanja vojnih službi, koje će zavisiti i od trenutka operativno-organizacione, ali i političke procene.
U predloženom Modelu zakona o službama bezbednosti Republike Srbije, navodi se i da su Bezbednosno-informativna agencija i predložena nova institucija deo obaveštajno-bezbednosnog sistema, i sistema nacionalne bezbednosti države. Poslove od značaja za usmeravanje i usklađivanje rada i kontrolu nad radom, obavlja Savet za nacionalnu bezbednost, dok poslove operativnog usklađivanja obavlja Biro za koordinaciju službi bezbednosti. Zakonitost i pravilnost rada BIA i VOBA nadzire Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada, nezavisni državni organi, kao Savet i nadležni sudovi. Navedeni predlozi su već sadržani u zakonskim rešenjima, a kada je reč o efikasnoj kontroli rada službi bezbednosti, možda bi pre trebalo postaviti pitanje adekvatne primene postojećih propisa, sprečavanja politizacije i tumačenja kontrole rada u dnevnopolitičke svrhe, za šta su u najmanjoj meri krive same službe.
Predloženi model se posebno dotako pitanja osnivanja Tehničko-operativnog centra, koji bi bio pod direktnom ingerencijom Vlade, a ne službi bezbednosti. Ovde je reč o rešenju koje bi sigurno doprinelo drugačijoj, i slobodno se može reći jačoj kontroli rada službi bezbednosti, kada je reč o eventualnom kršenju osnovnih prava i sloboda.
U većini država jugoistočne Evrope je već primenjen navedeni model, odnosno operativno tehnički centri su izuzeti iz sedišta službi bezbednosti, i formirane su posebne agencije koje primenjuju aktivnosti uslužno, uz prethodno ispoštovan zakonski postupak. Ima slučajeva gde ne postoji posebno tehničko telo, već se naredbe za primenu posebnih dokaznih radnji upućuju telekomunikacijskim kućama, koje isporučuju rezultate zakonske kotrole.
Ovaj metod je verovatno pogodniji kada je reč o preciznoj kontroli i smanjivanju eventualnih zloupotreba, ali se, sa druge strane, postavlja pitanje efikasnosti. Ovde se kod primene tajne kontrole telefonskih komunikacija, postavlja i pitanje brzine reagovanja, kao i efikasnosti. Neophodno je „pratiti korak” inkriminisanih lica koja su pod posebnim nadzorom, kako bi se u datom trenutku reagovalo preventivno, posebno kada je reč o suprotstavljanju terorizmu ili organizovanom kriminalu.
Očigledno je da i sistem bezbednosti, kao i ostale delove državnog aparata, treba neprekidno usavršavati i uvoditi nova zakonska rešenja. Često, ipak, treba obratiti pažnju na nepoštovanje ili izbegavanje primene zakonskih propisa, koje neretko dolazi upravo od onih koji treba da kontrolišu i koordiniraju rad službi bezbednosti. Od toga je teško ograditi se zakonski, zbog čega pre svega treba poraditi na svesti i odgovornosti onih koji u datom trenutku imaju ovlašćenja da ih koriste.
