Kada je pre tri godine krenuo talas iseljavanja mlade populacije albanske nacionalnosti sa Kosova i Metohije u države zapadne Evrope, i u tom trenutku još uvek pojedinačno ilegalno prebacivanje migranata preko Republike Srbije u navedene države, pitanje migranata je u javnosti posmatrano više kao sociološko nego bezbednosno pitanje.
Međutim, kada je pre nešto više od dve godine pokrenuta takozvana „balkanska ruta” , svima u Evropi je postalo jasno da je pitanje migranata pre svega bezbednosno, a tek nakon toga i socijalno-ekonomsko, kao i humanitarno pitanje.
Kada je u jednom od sirijskih gradova 2015. godine obijena policijska uprava, i između ostalog nestala i blanko dokumentacija vezana za lična dokumenta, stvorila se ogromna mogućnost lažnog identiteta za mnoge koji se predstavljaju kao izbeglice sa ratom zahvaćenih područja i prostora ratnih razaranja.
Mogućnosti zloupotrebe u ovakvom slučaju, graniče se sa ljudskom maštom.
Možemo samo da zamislimo koliko je lica kriminogene prošlosti dobilo „nov identitet”. Uz nova dokumenta iz Sirije, ili jednostavnu konstataciju na graničnom prelazu da su sva lična dokumenta uništena tokom ratnih dejstava, i da bez bilo kog dokumenta nije moguće utvrditi identitet, otvara se mogućnost novog života. Bilo da je reč o novom identitetu kako bi moglo da se nastavi sa inkriminisanim radnjama ili da se zahvaljujući novim ličnim dokumentima započne novi i „ispravan” život.
A šta je tek sa pripadnicima terorističkih grupa ili pojedincima koji su spremni na izvršenje terorističkih akata? Na ovo pitanje odgovor je moguće dobiti tek u narednim godinama, jer je malo verovatno da će takva lica odmah posle novog identiteta, preduzeti terorističke aktivnosti. Naprotiv, organizatori će početi sa postepenim omasovljivanjem i formiranjem ćelija, kako u izbegličkim centrima gde najlakše mogu da registruju nove pripadnike, tako i u neutralnim gradskim sredinama. Za početak im je zadatak da se priključe zapadnoevropskom sistemu školstva, gde će dobiti zaposlenje i voditi normalan život pridošlica, sve do trenutka kada se od njih bude očekivalo da reaguju kao organizatori, podrška, ili kao izvršioci.
Zbog pozornosti zapadnoevropskih službi bezbednosti, potencijalni teroristi među migrantskom populacijom delovaće kao da su prihvatili zapadnoevropske vrednosti, često će biti nezainteresovani za ostvarivanje svojih nacionalnih ili verskih prava, postaće smerne komšije koje će svakom izlaziti u susret, kako bi trag odveo u drugom pravcu.
S obzirom na situaciju, ni službe bezbednosti različitih strana nisu sedele i ne sede skrštenih ruku. Sirijska služba i službe drugih država iz kojih potiču izbeglice, su među migrante verovatno već poslali na desetine pripadnika službe bezbednosti kao i saradnike. Cilj im je da saznaju kuda se kreću, kakav tretman prolaze od država na migrantskom putu, kakve su metode tih bezbednosnih službi, ko je od izbeglica bio „susretljiv” prema službama bezbednosti — sve do trenutka dolaska u prihvatne centre u Zapadnoj Evropi. Tada otpočinje njihova obaveštajna, ali i kontraobaveštajna aktivnost, kako po pitanju suprotstavljanja terorizmu, tako i po pitanju saradnje pojedinaca sa zapadnoevropskim službama.
Potpuno ista slika je i sa većinom evropskih službi bezbednosti. One manje, koje se nalaze na „balkanskoj ruti” poput Srbije, Makedonije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Mađarske, koje inače i nisu krajnja odredišta migranata, nastoje da ostvare što precizniji uvid kako o broju, tako i o karakteru onih koji prelaze preko njihove teritorije. Za njih je, pored prepoznavanja bezbednosno interesantnih lica, najbitnije da onaj broj koji je detektovan na ulasku u državu, bude identifikovan i identičan broju onih koji napuštaju njihovu teritoriju.
U isto vreme vodeće evropske službe bezbednosti, čija je teritorija i inače meta migranata, sigurno ne čekaju dolazak izbeglica za predizimanje aktivnosti. Tako je malo verovatno da bezbednosne službe od samog kretanja migranata sa svoje teritorije, preko balkanskih država, do odredišta poput Nemačke, Francuske ili neke druge države, nemaju svoje pripadnike i saradnike, među migrantima duž puta. Kako u okviru humanitarnih organizacija i novinskih agencija, tako i u redovima diplomata na terenu.
Za njih, kao i za pripadnike terorističkih organizacija može da se primeni poslovica: „Ko sve devojci, njegova je”. Drugim rečima, mete obaveštajnog i kontraobaveštajnog napada su im iste, a razlika je u cilju koji nastoje da postignu.
Sve navedeno se može sažeti i u bezbednosne, socijalne i političke odnose na području Turske, gde se nalaze veliki prihvatni centri i odakle se pokreće najveći broj migranata uz ozbiljan dodatak bezbednosnih službi — kako Turske, tako i Sjedinjenih Američkih Država i Ruske Federacije.
U narednim godinama treba očekivati živu obaveštajnu i bezbednosnu aktivnost bezbednosnih službi država na čijoj je teritoriji smešten najveći broj migranata, država iz kojih potiču migranti, ali i država preko čije teritorije su migranti prolazili i zadržavali se izvesno vreme.
