Ekspanzija privatnog obezbeđenja u Srbiji počinje 2000-ih godina, upravo sa dolaskom prvih stranih privatnih banaka. Po dolasku na ovo tržište, banke počinju da primenjuju modele obezbeđenja po uzoru na organizaciju obezbeđenja u svojim matičnim državama. Koriste „outsourcing“ usluge obezbeđenja, što je pružilo priliku za razvoj i ekspanziju pojedinih privatnih kompanija za obezbeđenje a koje su u tom trenutku bile prisutne na srpskom tržištu.
Svoju priliku vide kompanije sa razvijenom infrastrukturom, kvalitetnim uslugama i prisustvom u svim gradovima u Srbiji, odnosno kompanije koje su uspele da ispune rigorozne zahteve i standarde novih klijenata.
Fizičko obezbeđenje banaka je u tom periodu, prvenstveno zbog nedovoljne razvijenosti tehničkih sistema zaštite, bilo organizovano non-stop, odnosno i u radno i u neradno vreme banke. Međutim, sa razvojem tehničkih sistema zaštite, kao što su video nadzor, alarmni sistemi ili monitoring, većina banaka ukida obezbeđenje u neradno vreme.
Kompanije za obezbeđenje, suočene sa trendom smanjenja ljudstva u bankama, kao i zahtevima za poboljšanjem bezbednosti od strane centrala banaka, prinuđene su da ovim institucijama ponude nove modele obezbeđenja.
Novi modeli obezbeđenja su predstavljali kombinaciju fizičkog prisustva radnika obezbeđenja i tehnike, a koji istovremeno na najbolji mogući način omogućavaju brzo i efikasno reagovanje na pretnje po bezbednost. Rešenja koja su ponudile neke od kompanija, su zasnovana na kvalitetnom izboru ljudi, ugradnji savremenih i sofisticiranih alarmnih sistema i njihovim povezivanjem na sistem daljinskog nadzora. Navedeni pristup uz povremene obilaske mobilnih ekipa, omogućila su zadržavanje postojećih klijenata iz bankarskog sektora kao i dobijanje novih klijenata iz ove oblasti.
Ovako sistematičan pristup obezbeđenju, uz redovne obilaske kontrolora i nadležnih rukovodilaca obezbeđenja, rezultovao je smanjenjem broja incidentnih situacija (pokušaji pljačke, razbojništva, pokušaji provale u toku noći…).
Sagledavajući problematiku obezbeđenja banaka, uviđamo i paradoks nošenja oružja imajući u vidu da radnici obezbeđenja mogu nositi oružje, ali ga ne smeju upotrebljavati. Ova činjenica može uticati na to kakvu će pretpostavku o radnicima obezbeđenja sa oružjem imati građani, a i sami kriminalci, budući da su svesni problematike oko (ne)upotrebe oružja.
To je uticalo na opredeljenje pojedinih centrala banaka da se okrenu potpunom ukidanju fizičkog obezbeđenja, bilo kroz uvođenje povremenih obilazaka mobilnih ekipa, ili kroz uvođenje fizičkog obezbeđenja bez oružja.
Ovakav pristup može ličiti na „igranje“ sa bezbednošću. Međutim, u Srbiji tek od skoro postoji Zakon kojim se reguliše oblast fizičko-tehničkog obezbeđenja. Takođe, imamo situaciju da radnici obezbeđenja mogu nositi oružje, ali ga, po zakonu, ne mogu/ne smeju upotrebljavati (osim u slučaju nužne odbrane).
Zaključuje se da se sve više teži ka tome, da se funkcija fizičkog obezbeđenja u bankama svede na to da službenik obezbeđenja razumno reaguje i smiri situaciju u slučaju eventualnog razbojništva (u težnji da sve prođe bez ljudskih žrtava), da pozove policiju, i da istražnim organima pruži što više informacija kako bi počinilac bio uhvaćen.
Sa aspekta ljudi koji se bave obezbeđenjem, kombinacija fizičkog, mobilnog obezbeđenja, kao i određenih tehničkih sistema zaštite objekata, čini se najboljim mogućim rešenjem za posao obezbeđenja banaka.
Da bi obezbeđenje bilo kvalitetno, potrebno je obratiti pažnju na definisanje dužnosti i obaveza svih činilaca na poslovima obezbeđenja. Detaljno definisanje i propisivanje obaveza na ovim poslovima, pomaže ka izbegavanju improvizacije u slučaju incidentnih situacija, i jasno propisuje ponašanje i reagovanje u bilo kakvoj situaciji u kojoj se nađu službenici obezbeđenja banke. Za banku, kao i za svaki drugi objekat koji je predmet obezbeđenja, potrebno je uraditi „Procenu bezbednosti objekta” .
Veličina, građevinske karakteristike, organizacija prostora u objektu, vrste prepreka do novca na uplatno-isplatnim mestima, dostupnost kasa, okolina objekta, stepen kriminaliteta, učestalost krivičnih dela u delu grada u kojem se nalazi banka, količina novca u objektu, mogući pravci bekstva u slučaju pljačksu to faktori koji utiču na način obezbeđenja i bezbednost banke.
Na izradu ove procene potrebno je obratiti posebnu pažnju, zbog toga što je kvalitetno sagledavanje svih ovih faktora, od velikog značaja jer omogućava da se na samom početku identifikuju sve potencijalne pretnje i rizici, kao i da se učini sve da se mogućnost nastajanja incidentnih situacija svede na minimum.
Kritični periodi kod rada na obezbeđenju banaka, je period kada se vrši primopredaja novca, odnosno transport u ili iz banke. U ovim situacijama je od velike važnosti koordinacija rada između timova koji vrše transport novca i radnika na fizičkom obezbeđenju banaka. Delimično je ovaj problem rešen uvođenjem kofera sa elektro-hemijskom zaštitom kao načina transporta gotovine, međutim problem je nepotpuna primena Zakona od strane svih kompanija za privatno obezbeđenje, kao i nedevoljno efikasna kontrola od strane MUP-a.
Pored perioda kada se vrši transport novca, kao posebno kritičan period se pokazao trenutak prilikom zatvaranja objekta, odnosno kraj radnog vremena ekspozitura. Zašto kriminalci biraju da upravo tada izvrše ova razbojništva? Postoji nekoliko razloga. U to vreme (oko 17-18h) je najmanja frekvencija klijenata u bankama, vrši se „sabiranje“ pazara, i koncentracija službenika obezbeđenja i ostalih zaposlenih je na najnižem nivou. Slična je situacija i u ranim jutarnjim časovima.
Povećana kontrola uz pomoć tehničkih sistema, i fizički obilazak u ovim kritičnim periodima, zatim nadgledanje terena i okoline banke od strane samih službenika obezbeđenja na ovim objektima, je recept za smanjenje rizika.
Još jedan od otežavajućih faktora je i težnja banaka za smanjenjem troškova, a to se po nepisanom pravilu, redovno svede na smanjenje obima obezbeđenja. To se obično čini potpunim ukidanjem fizičkog obezbeđenja banaka ili angažovanjem nekompetentnih firmi, koje po pravilu dobijaju posao po najnižim cenama, a koje nemaju potrebnu logistiku ni resurse da isprate jedan odgovoran i kompleksan posao kao što je posao obezbeđenja banke.
Potpuno eliminisanje rizika u praksi nije moguće, ali je moguće učiniti sve da se rizici smanje na minimum, i da se u najvećoj meri ne dozvoli da se dogode incidentne situacije. Obezbeđenje banaka spada u najrizičnije poslove u industriji obezbeđenja.
Smanjenjem stepena bezbednosnog rizika banaka, postižu se sledeći ciljevi:
- Sprečava se ugrožavanje života zaposlenih i klijenata
- Sprečavaju se ili minimiziraju mogući materijalni gubici
- Sprečava se narušavanje ugleda i reputacije banke u javnosti
Uvek treba imati u vidu i značaj bezbednosti banke u odnosu na poverenje klijenata u sigurnost banke. Neosporno je da tom poverenju, odnosno sigurnosti u odnosu na novac koji klijenti ulažu u nju, značajno doprinosi i stepen bezbednosti same banke sa kojim se oni svakodnevno susreću pri korišćenju usluga.
Profilisanje novih bezbednosnih rešenja od strane vodećih firmi za obezbeđenje u Srbiji, je postavilo temelje za novi pristup na obezbeđenju objekata visokog rizika kao što su banke. Ovaj pristup, zahteva poboljšanu saradnju banaka, države, kompanija za obezbeđenje kao i samih građana. Kao rezultat ove saradnje, očekuje se značajno smanjenje rizika po bezbednost banaka.
