U medijima se, gotovo svakodnevno, pojavljuju informacije o nemilim događajima, nakon kojih mnogi u neposrednom okruženju tvrde kako su znali da će se to dogovdili, jer su primetili neuobičajeno ponašanje vinovnika, nepoznate osobe u blizini i slično. Od takvog zapažanja korist mogu da imaju organi gonjenja, ali veoma malo i žrtve.
Česti teroristički napadi, periodične pretnje islamističkih terorista putem video prikaza da će i područje Balkana zadesiti ista sudbina kao London ili Barselonu, porast trgovine narkoticima, teška krivična dela poput ubistava i razbojništva, kao i nasilje u porodici, govore da društvo u celini mora ozbiljnije da se uključi u njihovo sprečavanje i rešavanje.
Probuditi svest ne znači da treba da postanemo previše sumnjičavi, da pratimo i uhodimo jedni druge ili da postanemo paranoični, naprotiv. Treba obavljati svoje svakodnevne aktivnosti kao i do sada, ali treba imati na umu da se više povede računa o onome što je neuobičajeno ili nesvakidašnje u našem okruženju. Počev od toga da se obrati pažnja na nove komšije, da se uoče registarske oznake automobila koje koriste nepoznate osobe neuobičajenog ponašanja, do toga da se obrati pažnja na ostavljene predmete na javnom mestu, parkirane automobile po koje danima niko ne dolazi, na nepoznate osobe koje su iznajmile stan u komšiluku, a posećuju ga samo periodično.
Ovde se ne radi o tome, kako se često kaže „o zabadanju nosa u tudje živote“ i nije reč o tome da gradjani treba da postanu „cinkaroši“, već je akcenat na tome da svi postanemo društveno odgovorniji i svesniji.
Kod nas se, može se slobodno reći, decenijama stvara iskrivljena svest o onima koji „rade za policiju“ („drukare“, „tasteri“, „cinkaroši“, „doušnici“…) i društveno odgovornim građanima koji bi trebalo da prijave određenu socijalnu anomaliju ili kriminogenu aktivnost, koju su primetili obavljajući svoje svakodnevne aktivnosti.
„Drukare“, „tasteri“, „cinkaroši“, „doušnici“ su pogrdni izrazi nastali u svetu kriminogenih ličnosti, koje su zarad sitnih interesa ili sukoba potkazivali jedni druge policiji. To su izrazi koji u osnovi označavaju da je reč o izdajnicima. Iz iskustva, policija prihvata takve informacije, ali uvek sa velikom rezervom.
Da bi se podigla i pobudila svest kod građana na viši nivo, paralelno je potrebno podizati ugled službi bezbednosti i policije. Ovde se ne misli da je to izvodljivo na način koji se već duže vreme odomaćio, koji je prožet dnevno političkim interesima i političkim kadriranjem u svim službama. Uz stalno poboljšanje rezultata u radu, trebalo bi raditi i na podizanju ugleda bezbednosnog sektora, što se i čini na mnogim nivoima, ali utisak je da je nedovoljno.
Jedan od osnovnih problema su politički odnosi, zato što mnogi, koji su suprotnih političkih shvatanja od onih koji su u tom trenutku na vlasti, službe bezbednosti i policiju doživljavaju kao instrument u rukama vladajuće grupacije, zbog čega ih smatraju svojim suparnicima. Opravdano ili ne, ali je tako.
Mnogo volje, političke rešenosti, iskrenosti, snage i energije je potrebno da se politički subjekti i oni koji rukovode sektorom bezbednosti izdignu i ubede političke oponente, da su službe bezbednosti i policija tu da štite građane i državu, a ne da vode brigu samo o jednom njenom delu.
Jedan od segmenata su mediji, ali i filmovi i dramske serije, koji znatno utiču na formiranje javnog mnenja. Naravno da ima izuzetaka, ali nedovoljno. Pripadnici policije su prikazivani kao neobrazovani, nedovoljno inteligentni, podvrgnuti ruglu, dok su pripadnici službi bezbednosti označeni kao kriminalci i ubice.
Primera radi, u američkoj filmskoj industriji pripadnici službi bezbednosti su i kriminogeni i potkupljivi i često nemoralni, ali na kraju uvek nadvladaju oni koji su profesionalni i ispravni. Dugim rečima, poverenje u društveni sistem i vrednosti mora da se gradi i u njega mora da se veruje.
Kao zanimljivost, kada je reč o negovanju društvenih vrednosti u američkoj filmskoj industriji, treba obratiti pažnju na to da se u svakom filmu mora da pojavi sekvenca sa američkom zastavm, a gotovo uvek su deca, kada ih prikazuju kao odrasle ljude, niža rastom od svojih roditelja – autoritet države i porodice.
Kada je reč o sektoru bezbednosti, kao i ostalim sferama, probleme i ono što ne valja treba potencirati i prikazivati, ali ih ne treba generalizovati. Treba menjati u profesionalnom, a ne u političkom smislu kadrove i način rada u službama bezbednosti i u policiji, potencirati na dobrim rezultatima, pričati o problemima u radu, popravljati ukupnu medijsku sliku o sektoru bezbednosti, stalno objašnjavati građanima da ukoliko pozovu pripadnike službi bezbednsti i prijave njima sumnjivo dešavanje nisu „cinkaoroši“ i „doušnici“ već društveno odgovorni gradjani.
