Nije retkost da nedužni građani, koji su se nesrećnim slučajem našli na određenom mestu u momentu terorističkog napada, postaju žrtve talakčke situacije.
Veoma čest oblik terorističkog napada je uzimanje talaca. Uzimanje talaca je zapravo protivpravno lišavanje slobode neke osobe uz pretnju ubistvom, teškom telesnom povredom ili kroz produžetak protivpravnog lišavanja slobode, a u nameri da se neko drugi prinudi na određeno činjenje, nečinjenje ili trpljenje.
Najčešći oblici držanja talaca od strane terorista (otmičara) su: Okupacija prostorija, otmice vazduhoplova i prevoznih sredstava, kao i ad hoc slučajevi.
Okupacija prostorija predstavlja nasilno zauzimanje zatvorenih ili otvorenih prostorija, koje su na neki način ograđene i predstavljaju zasebnu celinu poput dvorišta, parkova, sportskih objekata.
Najčešće mete su zgrade diplomatsko-konzularnih predstavništava, vlade, parlamenti, sudovi, stadioni, restorani, železničke i metro stanice, aerodromi, ali i škole, sedišta UN-a i slični objekti, koji predstavljaju „lake mete” za teroriste zbog slabog obezbeđenja.
Najpoznatiji i najčešće prepričavani slučajevi talačkih situaciju su Iranska talačka kriza, talačka kriza u Budjonovskoj bolnici 1995. godine, Talačka kriza u moskovskom teatru 2002. godine, kao i talačka kriza u Beslanu, koja je jedan od najtežih terorističkih napada koji je pogodio Rusiju u njenoj istoriji.
Otmice vazduhoplova predstavljaju slučajeve kada jedna ili više osoba upotrebom sile, ozbiljnom pretnjom ili prevarom, preuzme kontrolu nad letelicom i prinudi posadu da se pokori njihovim zahtevima, posebno u pogledu promene pravca leta. Specifičnost ovog oblika je što izvršilac može biti gotovo svako — kako putnik, tako i član posade ili „slepi putnik”. Otmičari najčešće prete vatrenim oružjem poput pištolja ili automatskih pušaka, eksplozivima ili hladnim oružjem kao što su noževi, mačevi, sekire.
Kod ad hoc talačkih situacija, osobe postaju taoci, samo zbog toga što su se našli u blizini terorista u pogrešnom trenutku. Često se taoci nalaze iza barikada i prepreka, a bilo je i slučajeva u kojem se otmičar zaklanjao telom taoca, popularni živi štit.
Zahtevi terorista mogu biti različiti — od oslobađanja njihovih saboraca iz zatvora, isplaćivanja otkupa, obraćanja javnosti, do povlačenja snaga bezbednosti sa određene teritorije i zahteva za organizovanjem „slobodnih demokratkih izbora”.
Kada se pregovaranjem ne može okončati talačka kriza, pribegava se radikalnijoj meri — akciji oslobađanja talaca upotrebom specijalnih snaga. U akciji oslobađanja talaca teži se da se svim otetim osobama vrati sloboda, a da se samom akcijom ne nanesu posledice po život i zdravlje talaca. Takođe, nastoji se da se otmičari liše slobode ili eliminišu, a istovremeno da specijalne snage nemaju ljudske i materijalne gubitke.
Akcija oslobađanja talaca obuhvata:
- Saznanja o otmičarima podrazumevaju informacije o otmičarima i raumevanje njihovih uslova za oslobađanje talaca, kao i motivisanost, stepen indoktriniranosti i naoružanje.
- Saznanja o taocima (njihova brojnost i struktura), bitna su zbog toga što je veoma važno znati da li su taoci ciljno ili nasumično odabrani i da li među njima ima osetljivih kategorija kao što su deca, stare osobe, trudnice, ljudi koji imaju problema sa zdravljem.
- Saznanja o prostoru su veoma značajan činilac za planiranje akcije oslobađanja, pre svega znanje o položaju i izgledu konkretne prostorije u kojoj se taoci nalaze.
- Saznanja o vremenu su veoma značajan faktor za planiranje akcije tj. koje doba dana i konkretan trenutak je najpogodniji za izvršenje akcije.
- Saznanja o sopstvenim snagama su zapravo sposobnost za izvršenje akcije i pod ovim se podrazumeva nivo borbene gotovosti.
Akcija oslobađanja talaca se može nazvati uspešnom, samo ukoliko se njom neće ugroziti životi i zdravlje talaca, ukoliko će se izbeći žrtve među pripadnicima specijalnih snaga, a efikasno lišti slobode ili likvidirati teroristi.
