U istraživanju koje je trajalo nekoliko godina unazad, autor je stupio u neposredan kontakt sa desetak ljudi koji su se iz različitih razloga odrekli pravoslavlja i prihvatili islam kao veroispovest. Gotovo po obrascu, reč je o građanima Srbije koji su se zbog osećaja lične promašenosti i dubljih socijalnih konflikata sa osobama u najbližem okruženju osećali beskorisnima. Uglavnom su u pitanju mladi ljudi, ili oni koji su tek na pragu srednjih godina, uglavnom obrazovani pojedinci. Zbog neshvaćenosti ili osećanja odbačenosti, oni su postali laka meta pripadnicima radikalnih islamskih organizacija, koji su ih, nakon vrbovanja, ubacili u „vatru” ratnih dejstava, kurirskog rada po evropskim zemljama, pa čak i direktnog ili indirektnog učešća u terorirstičkim napadima.
Razlog zbog kojeg se islamski radikalisti opredeljuju da iz redova bivših pravoslavaca angažuju potencijalne ekstremiste, krije se u činjenici da su neupadljivi i ne skreću veliku pažnju na sebe, kako građana, tako ni službi bezbednosti. Novoverci u islamu imaju evropske pasoše, prepoznatljiva građanska imena i kao takvi mogu slobodno da se kreću širom Evrope. Upravo to je potrebno njihovim novim duhovnim vođama. Zgodnima za manipulaciju, ove ljude čini povodljivost, nedovoljna bezbednosna kultura, kao i nepoimanje opasnosti sa kojima će se kasnije suočiti. Većina promenu vere doživljava kao novi početak i priliku da učine nešto važno i time se dokažu.
Prema podacima do kojih sam došao, u pojedinim islamskim zajednicima postoje vešto prikriveni pojedinci koji zagovaraju radikalni islam i procenjuju koja je osoba najprikladnija za vrbovanje u redove ekstremista, odnosno koja je najlabilnija, najnesigurnija, i u isto vreme spremna da zbog vere u više ciljeve učestvuje u ekstremističkim aktivnostima. Kontakt se uspostavlja neposredno ili putem društvenih mreža. Nije teško zaključiti da je krajnji cilj angažovanje u najsvirepijim ratnim, ili terorističkim aktivnostima.
Nakon što se izabere potencijalna „žrtva“, ukoliko se radi o muškarcima, pojavljuju se, najpre kroz neobavezne kontakte, zagovornici vere koji nude „spas“ od promašenog života, nezaposlenosti, neshvaćenosti, bega od problema. Često su razlozi i bizarni, poput potrebe za avanturističkim načinom života ili samodokazivanjem.
Pripadnici radikalnih islamskih grupa, koji vrbuju nove članove iz redova konvertita, potpuno su prilagođeni savremenom načinu života. Izuzetno su komunikativni, otvoreni, o svojoj verskoj pripadnosti govore ali je previše ne ističu, često su u društvu pripadnika druge vere. Koriste savremene telefone, društvene mreže, govore po nekoliko evropskih jezika i arapaski. Oni koji vrbuju nove vernike to čine nenametljivo i strpljivo. Odaju utisak jakih i stabilnih osoba, finansijski su obezbeđeni, ali se ne razmeću novcem. Krajnje su predusretljivi. Gotovo je nemoguće da oni koji će se kasnije naći u vrtlogu rata ili drugim opasnim okolnostima, u trenutku kad pristupaju radikalnim islamskim pokretima i pretpostave šta ih čeka. Kada se osveste, kasno je da promene mišljenje.
Kako se novoverci uvode u islam?
Pripadnici radikalnog islama prepoznaju potencijalne „mete“. Počinju da ih uvažavaju i vode ih na skupove gde se okupljaju pripadnici islamske zajdnice. Upoznaju ih sa ideolozima radikalnog islama, gde im se preporučuje određena verska literatura. Nakon toga dobijaju priliku da se obrate i održe određeno versko predavanje. Nije retka pojava da se vrše i novčane uplate novim vernicima, u iznosu od po nekoliko stotina evra ili dolara.
Naredna faza je da ih upoznaju sa žrtvama i stradanjima koja preživljava islamski svet od strane zapadne civilizacije. Kroz prikazivanje civilnih žrtava, potencijalni član radikalne grupe počinje da odbacuje ideje i vrednosti koje je imao do tada, i prihvata one koje proizilaze iz učenja radikalnog islama.
Sledeće faze zavise od procene spremnosti novog pripadnika, da li će biti jatak, kurir, potencijalni borac u Siriji ili član ekstremne grupe negde u svetu.
Ko su muškarci koji prelaze u islam?
Mladi, neshvaćeni u svojoj sredini, koji su često u sukobu sa roditeljima zbog nespremnosti da uče ili se zaposle, zbog propalog braka, nemogućnosti da otpočnu novi život, zbog poroka poput alkohola, droge, kocke, odnosno zbog odbačenosti sredine koja nije prepoznala da im je potrebna pomoć. Obrazovanje nije presudno, ali je u gotovo svim slučajevima reč o visoko obrazovanim osobama.
Zabeležio sam šta je G.P. iz Beograda, rekao 2013. godine, pre nego što je otišao na ratište u Siriji.
- Zbog razočaranosti u pravoslavnu crkvu, koja nije mogla da mi da odgovore na bitna verska pitanja, nemogućnosti da nađem odgovore na svakodnevna životna pitanja, odlučio sam da pređem u islam gde sam uspeo da pronađem duhovni mir.
Zahvaljujući činjenici da je školovan i da je bivši podoficir Vojske SRJ, veoma brzo je napredovao u krugovima islamskih vernika na području Beograda, a ubrzo je uspostavio kontakt i sa pristalicama radikalnog islama sa područja Raške oblasti. Svoju ulogu u mesdžidu u Zemunu posebno je utvrdio tokom 2011. i 2012. godine. Izdavao je uputstva i naredbe islamskim vernicima koji su u najvećem broju romske i albanske nacionalnosti, davao je savete u pravilnom pristupu molitvama, a znao je i da prekori one koji se nisu u potpunosti pridržavali tradicionalnog islama.
Da je istinski posvećen islamu, pokazuje i to da je i suprugu i ćerku preveo u islam, zatim ćerku oženio za državljanina Bosne i Hercegovine, koji je već bio učesnik rata u Siriji. Iako se u potpunosti posvetio izučavanju, a kasnije i sprovođenju u delo radikalnih islamskih ideja, ostao je veoma komunikativan i otvoren za razgovor o verskim pitanjima. To je pokazao i u razgovoru sa pripadnicima službi bezbednosti, tokom pretresa porodične kuće njegovog oca u okolini Aranđelovca, u kojoj je je G.P. često boravio sa porodicom, ali i ideloškim i verskim istomišljenicima. Za razliku od njegovog zeta S.C. iz Bosne i Hercegovine, koji nije bio spreman da na bilo koji način sarađuje sa pripadnicima službi, već je samo tiho izgovarao molitve, G.P. je bio veoma rečit i potpuno uveren u svoj ispravan verski put. Primentno je bilo da su im bili potrebni minimalni uslovi za život i da su u potpunosti posvećeni ispunjenju svojih radikalnih ideja i shvatanja.
Tokom pretresa, u porodičnoj kući pronađen je automatski pištolj marke „škorpion“, lovačka puška sa skraćenom cevi, malokalibarska puška, veća količina municije, dimne bombe. Prilikom davanja iskaza pred istražnim sudijom, T.P, inače otac G.P, istakao je da je pronađeno oružje i municija njegovo, stoga G.P. nije određen pritvor. Nedugo zatim, G.P. je sa suprugom, ćerkom i zetom napustio Srbiju i otišao na područje Sirije.
Protiv G.P. je Tužilaštvo za organizovani kriminal podiglo optužnicu zbog terorizma.
Da ovo nije usamljen slučaj, pokazuje i slučaj mladog M.S. koji je star oko dvadeset godina, rodom iz okoline Požarevca, a živi u Austriji. Islam je prihvatio tokom srednje škole kada je uspostavio kontakt sa pripadnicima islamske vere, za koje se ispostavilo da su pristalice radikalnog islama i da imaju veze sa islamistima iz BiH i sa područja Raške oblasti. Uzalud su roditelji pokušavali da odgovore M.S. od ove ideje i da ga privole da nastavi sa redovnim školovanjem i ostane privržen onim vrednostima života koje je dobio u detinjstvu i u okruženju, kako u Srbiji, tako i u Austriji.
Komšija navedene porodice koja povremeno boravi u Srbiji ističe:
- Otac M.S. se mnogima prilikom dolaska iz Austrije u Srbiju, žalio na ponašanje sina, koji je prešao u islam i koji je počeo da se druži sa onima koji zagovaraju radikalne stavove. Jedno vreme roditelji nisu ni znali gde im se sin nalazi, a onda im se javio da je navodno u Turskoj. U poslednje vreme se povremeno putem društvenih mreža javlja roditeljima, kratko im saopšti da je dobro, ali bez bližeg objašnjenja gde je i čime se bavi.
Pojedini meštani komentarišu da je M.S. koji je pustio bradu i nosi garderobu karakterističnu za pristalice pojedinih islamskih radikalnih pokreta, pre odlaska u Tursku boravio sa islamskim radikalistima iz Beča na području Novog Pazara, kao i u Gornjoj Maoči u Bosni i Hercegovini. Nije teško pretpostaviti da se u takvom okruženju neće posvetiti miroljubivom širenju islama.
Koji su motivi zbog kojih se preobraćaju žene?
Žene se vrbuju na sličan način, ali sa potpuno različitom pobudom. Sa odabranim ženama u kontakt stupaju naočiti pojedinci koji u prvom trenutku i ne otkrivaju svoju veroispovest, već im se nude kao „spas“ od finansijskih problema, propalih emotivnih veza i neuspeha. Svojim prisnim i požrtvovanim odnosom prema devojkama, osvajaju poverenje koje kasnije mogu da iskoriste za direktne ili indikrektne oblike ekstremnog ili radikalnog nastupa. Treba reći i da su žene mnogo češće žrtve, zbog toga što se sa njima lakše uspostavlja kontakt, otvorenije govore o sebi, kao i zbog toga što brže stiču poverenje u one koji im prilaze sa ciljem da ih verski preobrate.
Napomenimo da ni muškarci, ni žene sa kojima zagovornici radikalnog islama stupe u kontakt, nemaju zdrave i odnegovane odnose u okruženju u kojem žive. Zbog toga se vrlo često dešava da čak i nemaju kome da se povere, dok još nije kasno, tj. dok nisu potpuno istrgnuti iz zajednice iz koje potiču. Ovo vrbovateljima olakšava posao, a novovernike čini lakim metama.
D.I. čije je islamsko ime Edina, iz okoline Kostolca, rekla je:
- Islamsku veru sam prihvatila nakon poznanstva sa E.M. iz Ulcinja, gde sam odlazila na privremeni rad tokom prethodnih godina. Nakon intenzivnih druženja, što neposrednih, što putem društvenih mreža, odlučila sam da 2015. godine, iz pravoslavne pređem u islamsku veru. Razlog je što sam mislila da ću na taj način promeniti nešto na bolje u svom životu, jer sam bez stalnog zaposlenja, razvedena, majka dečaka koji pohađa osnovnu školu, često neshvaćena u svojoj sredini. Čin prelaska u islam je obavljen u džamiji u Ulcinju. Osim članova porodice imama iz Ulcinja, već me je prihvatio i jedan broj pripadnika islamske zajednice i preko njih u poslednje dve godine uspevam da pronađem sezonsko zaposlenje na crnogorskom primorju. Međutim, moji problemi su i dalje ostali ogromni i gotovo nerešivi. Prelazak u islam nije uspeo da od mene napravi novu osobu. U sredini gde živim u Srbiji nisam naišla na veću osudu, mada je negativno komentarisan tekst i moja fotografija gde sam u džamiji odevena u islamsku odeću nakon prelaska u islam. Zbog prelaska u islam naišla sam na osudu članova šire porodice, koji su istinski pravoslavni vernici.
I pored toga što nije upela, kako sama kaže, da kroz novu veru reši svoje životne probleme, primetno je da je D.I. privrženija pripadnicima nove vere, da im više veruje, da je spremna da im izađe u susret ukoliko pred nju postave određene zahteve bilo koje vrste.
Većina devojaka i žena, koje su na ovaj način stupile u islam, nisu raspoložene da svom doskorašnjem okruženju, rodbini, prijateljima i poznanicima ispriča iz kojih su razloga prihvatile novu veru. Posebno nisu spremne da im prenose detalje o svojim novim verskim istomišljenicima koji su puni razumevanja i spremnosti da pomognu. Na ovaj način osoba postaje istrgnuta iz dosadašnjeg okruženja i postaje član zajednice o kojoj većina građana u određenoj sredini ne zna gotovo ništa. Ova vrsta socijalne izolacije je idealna prilika za pripadnike radikalnog islama da preobrate osobu u radikalnije oblike delovanja.
Ne samo u slučaju D.I. već i u nekoliko drugih slučajeva, na osnovu dosadašnjeg istraživanja, može se konstatovati da većina devojaka koja prelazi u islam (ovde se ne misli na one koje su zasnovale bračnu zajednicu sa pripadnicima islamske vere), ne raspolaže odgovarajućom bezbednosnom kulturom, odnosno nije sposobna da prepozna da li iza susretljivog i prijateljskog odnosa možda stoji nastojanje da se takva osoba u pogodnom trenutku iskoristi za određenu ekstremnu aktavnost, a da ona toga i ne bude svesna.
Na kraju, ne treba zanemariti činjenicu da je sistem socijalne zaštite u Srbiji u određenoj meri zakazao kada je u pitanju zaštita ove grupe ljudi. Na pripadnike vulnerabilnih grupa kao da se ne obraća dovoljna pažnja. U trenucima odbačenosti i izolacije, umesto da steknu podršku i poverenje, ovi ljudi bivaju prepušteni sami sebi, zbog čega i završavaju u kandžama novih duhovnih vođa koje ih kasnije bacaju u najsurovija životna iskušenja. Ništa bolji tretman ne uživaju ni nakon što se, često potpuno sami, iščupaju iz okruženja u kojem su se zatekli jer okolina koju su iznenadno i bez objašnjenja napustili to lako ne prašta.
