Pitanje ekonomske špijunaže u Srbiji je uglavnom na nivou teorijskih rasprava i onoga što se može naći u udžbenicima i publikacijama u okviru obrazovnih ustanova koje se usko-stručno bave pitanjima bezbednosti. Ovde se pre svega misli na zaštitu ekonomskih i poslovnih vrednosti privatnih sistema koji su se u poslednjih nekoliko decenija razvili u Srbiji.
Kada je reč o državnim privrednim sistemima i resursima, zaštitu treba da pružaju državne službe bezbednosti. U ovakvom odnosu snaga se stiče utisak da su veliki i srednji privredni sistemi, koji nisu pod direktnom vlasničkom strukturom države, u dobroj meri prepuštene same sebi. Ukoliko same nisu svesne značaja zaštite privrednih vrednosti, podataka i zaposlenih, one postaju lak plen ekonomske špijunaže.
Razvijene države kroz sistem državne bezbednosne zaštite, kao i zakonske regulative koja određuje obim i aktivnosti privatnih agencija za bezbednost i obezbeđenje, organizuju zaštitu od ekonomske i privredne špijunaže srazmerno tome da li se bezbednosna zaštita organizuje u sopstvenoj državi, ili je reč o kapitalu određenog preduzeća koji se plasira u drugim državama.
Kada je reč o zaštiti u sopstvenoj državi, vodi se računa o zaštiti od konkurentskih firmi – kako domaćih tako i stranih, dok se u drugoj državi pre svega vodi briga o zaštiti kapitala od ekonomske špijunaže i od svih onih aktivnosti države u kojoj je kapital investiran, a koje bi mogle da ugroze pozitivno poslovanje preduzeća. U ovakvim situacijama, imajući u vidu da je reč o velikim preduzećima koja proizvodnju i kapital plasiraju u druge države, uloga zaštite nije prepuštena samo tim preduzećima, već se u njihovu bezbednost na određen način uključuje i bezbednosni sektor matične države.
Ova vrsta pomoći se odvija na više načina. Jedan od njih je ustupanje stručnih kadrova iz sektora državne bezbednosti, koji se često upućuju kao deo upravljačkog menadžmenta firme u inostranstvu, kroz plasiranje podataka do kojih dolazi služba bezbednosti u svom radu. Nije redak slučaj, čak ni u Srbiji, da se među vodećim menadžerima određene firme nalaze doskorašnji pripadnici službe bezbednosti. Reč je o profesionalcima koji u drugoj državi štite kapital i zaposlene iz svoje države, bez obzira na to što je reč o privatnom kapitalu.
Uspešna srpska preduzeća bi trebalo da povedu više računa o tome koga zapošljavaju u svojim vodećem kadrovima, odnosno ne treba se ograničiti samo na stručnost. Ne sme se zanemariti podatak o tome odakle dolazi novi zaposleni, gde je sve radio, da li je prethodnu firmu napustio zbog nezadovoljstva platom ili uslovima rada ili je razlog želja za novim poslovnim izazovima i napredovanjem.
Posebno treba razmišljati o IT sistemu unutar firme, odnosno o tome ko sve njemu ima pristup, zatim da li je povezan interno ili ima delova koji su eksterno priključeni na društvene mreže. U sklopu toga je neophodno obratiti pažnju ko servisira IT sistem, odnosno da li je to posao zaposlenih u firmi, ili je reč o posebnim outsourcing uslugama. I u jednom i u drugm slučaju treba biti maksimalno obazriv i proveriti da li firma koja se brine o IT sistemu možda održava i računare u konkurentskoj domaćoj ili stranoj firmi.
Zbog toga, ozbiljne firme ne smeju da zaborave važnost obuke zaposlenih na gotovo svim nivoima. Od toga da svaki korisnik informacionog sistema ima šifru prilikom prisupa istom, do bazičnih stvari da se zaposleni uče da na stolovima ne treba da stoje otvorena dokumenta. Trebalo bi utvrditi i stepen tajnosti podataka na unutrašnjem niovu.
Na jednostavnom primeru kineskih proizvođača obuće može se videti šta znači imati pravovremenu informaciju, drugim rečima kako se špijunira konkurencija da bi se preduhitrila, a sve u cilju većeg profita. Godinama su vodeći zapadnoevropski proizvođači ženske obuće na sajmovima predstavljali, recimo u toku zimskih meseci, šta će biti aktuelno za naredno proleće. Kineski prozvođači bi poslali svoje predstavnike, koji bi „snimili“ nove modele i u mnogobrojnim fabrikama obuće u Kini ili na Tajlandu koje imaju više desetina hiljada zaposlenih, što pre otpočinjali proizvodnju budućih modela. Naravno, materijal i sam kvalitet nije bio kao onaj koji koriste i proizvode poznate evropske marke. Zahvaljujući ovoj činjenici, kineski proizvođači su uspeli da se sa identičnim modelima ranije pojave na mnogim prodajnim mestima u Evropi i svetu. I tako, po izgledu ista ženska obuća koja u renomiranoj prodavnici košta i po nekoliko stotina evra, u mnogim evropskim, ali i svetskim gradovima mogla je da se kupi za nekoliko desetna evra. Kako je proizvedena samo za tu sezonu, i jedna i druga obuća ispunjava svrhu, nosi se dok je u modi, samo što je razlika u ceni gotovo petostruka. Da bi zaštitili profit, renomrani proizvođači ženske obuće počeli su da organizuju prezentaciju za narednu sezonu u luksuznim hotelima, uz prisustvo samo onih sa pozivnicom. Tako su uspeli da donekle dobiju na vremenu, ali još uvek nisu uspeli da u potpunosti osujete kineske proizvođače.
Može samo da se zamisli šta znači pravovremena informacija, ili ukradena ideja u automobilskoj industriji ili u industriji informacionih tehnologija.
Određene agencija za bezbednost i obezbeđenje u Srbiji, u svom delokrugu rada imaju i zaštitu od ekonomske špijunaže. Međutim, utisak je da imaju mali broj klijenata, a razloge treba tražiti doneke u nedovoljnom privrednom razvoju Srbije (nema dovoljno međunarodno uspešnih firmi koje su meta napada) kao i u nedovoljnoj spoznaji poslodavaca takvih sistema da obezbeđenje i zaštita određenog privrednog subjekta ne znači samo fizičku zaštitu. Pre svega utisak je da je potrebno povećati svest poslodavaca i menadžmenta, jer bez saznanja o zaštiti od ekonomske i privredne špijunaže nema ni uspešnog privrednog razvoja u savremenim uslovima.