Pored svog impresivnog iskustva u Izraelskim odbrambenim snagama, izraelskoj diplomatiji, izraelskom vazduhoplovstvu i mnogim velikim korporacijama, autor je knjiga „Corporate security management” i „From corporate security to commercial force”, kao i koautor knjige „Women in the security profession”. Autor je i velikog broja profesionalnih kurseva namenjenih bezbednosnim i poslovnim profesionalcima koje u saradnji sa nekoliko stranih univerziteta i kompanija drži po svetu.
S obzirom na to da imate internacionalno iskustvo, kako u Evropi tako i na bliskom Istoku i u Africi, kakav je po vašem mišljenju položaj korporativne bezbednosti u Srbiji i zemljama jugoistočne Evrope i sa kakvim se problemima suočavaju menadžeri bezbednosti?
Kao prvo, korporacije u Srbiji postoje tek kratko vreme i za sada ih još ima malo. Kako je sve pitanje prakse i iskustva, jos smo daleko od toga da možemo da kažemo da imamo izvanredne profesionalce u sferi korporativne bezbednosti. Mi u Srbiji jednostavno još u potpunosti ne shvatamo korporacije.
Kao zemlja čije su bezbednosne strukture do nedavno najviše bile usmerene ka očuvanju ideologije, a državne strukture su i dalje mesto odakle velika većina bezbednosnih profesionalaca dolazi u kompanije, naša korporativna bezbednost se prilično razlikuje od onoga što taj termin podrazumeva u razvijenom zapadnom svetu. Srpski model korporativne bezbednosti je najviše usmeren ka otkrivanju pretnji koje dolaze od zaposlenih u kompaniji, a mnogo manje funkcioniše kao prava podrška poslovanju. Naravno, partijska zapošljavanja samo otežavaju napredak.
Pesimističan sam i zato što mislim da je glavni razlog iz kojeg se korporacije odlučuju da ovde posluju da bi uštedele novac, a paradoksalno, prva stvar koja odlazi kada štedimo novac je bezbednost. Kada želite da napravite brz profit tu za bezbednost nema mnogo mesta. Zapravo je u vrlo malo kompanija u kojima je bezbednost na zadovoljavajućem nivou. Generalno, korporativna bezbednost je zapadna tvorevina i ona tamo istorijski najbolje i funkcioniše, a ovde je potrebno još mnogo truda na svim nivoima da bi se to desilo.
Da li su firme svesne rizika i koliko su spremne da ulažu u korporativnu bezbednost?
Ulaže su uglavnom vrlo malo. Kada, na primer, neko prelazi iz vojske ili policije u korporativnu bezbednost što je kod nas veoma često, jedan od najvećih šokova je to što on dobija mnogo manji budžet i mnogo nižu poziciju nego ranije. Na veoma malo mesta menadžeri ili direktor bezbednosti odgovaraju direktno generalnom direktoru kompanije, što znači da bezbednosni sektor nema svoj budžet i vrlo često ostaje uskraćen za isti od strane nadređenih koji su za njega odgovorni. Direktori se radije odlučuju da novac usmere na projekte koji će odmah biti vidljivi u organizaciji. Kada je reč o rizicima, oni veoma mnogo zavise od vrste kompanije i trenutka. Po mom mišljenju, najveći rizik je neshvatanje važnosti bezbednosti kako za imidž kompanije, tako za proizvod kompanije, profit kompanije, ali i za ljude u njoj.
Da li bi kompanije trebalo više da koriste pitanje bezbednosti kao deo svog PR-a i kako bi to uticalo na njihovo poslovanje?
Daću vam 3 primera gde bezbednost utiče na imidž komanije i na samo poslovanje. Prvi primer je hotel, jer su bezbednost poslovanja i imidž hotela bitni podjednako koliko i ostali elementi usluge. Drugi primer je farmaceutska kuća, gde je bezbednost mnogo bitnija za sam proizvod nego za imidž te kompanije. Farmaceutskoj kući je jako bitno da bude sigurna da niko neće krasti lekove u toku transporta ili sirovine u proizvodnji, ali krajnjem korisniku je samo bitno da kupi određeni medikament. Kod trećeg primera je imidž bezbednosti mnogo bitniji od same podrške koju daje procesu poslovanja, a primer je funkcionisanje fizičke bezbednosti u bankarskom sektoru. Prisustvo službenika obezbeđenja u ekspoziturama banke nema stvarnu praktičnu vrednost za bezbednost banke ali je veoma bitno za način na koji klijenti doživljavaju banku. Dobro obezbeđenje uliva poverenje i ukazuju da banka verovatno ulaže i u druge procese.
Koja su Vaša 3 osnovna saveta za svaku firmu, bez obzira na to sa koliko novca raspolaže i na njenu veličinu, kako bi unapredila svoju korporativnu bezbednost?
Kao prvo da imaju korporativnu bezbednost i da shvate da im je potreban neko ko će se bezbednošću baviti, a tu više mislim na „mozak bezbednosti” nego na ljude koji se bave fizičkom bezbednošću. To može biti i „outsourcing“ usluga ili konsultant koji će za njih raditi, ali apsolutno moraju da budu svesni potreba. Druga stvar je da ne poistovećuju bezbednost i obezbeđenje, jer je obezbeđenje samo jedan deo od mnogo elemenata koji čine bezbednost. Treće je da drže bezbednost blizu sebi. U Izraelu, na primer, postoji zakon da „chief information security officer“ mora da odgovara direktno generalnom direktoru, a ne nekome nižeg ranga. Istraživanja koja su sprovedena u sektoru IT bezbednosti pokazuju da je čak 40% manje gubitaka u kompanijama gde bezbednost ima sopstveni budžet i odgovara direktno visokom menadžmentu kompanije.
Mnogo je studenata i mladih ljudi koji nas čitaju, recite nam koje osobine mora da poseduje odličan menadžer bezbednosti?
Kreativnost je sigurno prva stvar. Bezbednost ne funkcioniše bez znanja o tome šta čuvamo i od čega ga čuvamo. Da bismo saznali od čega se branimo, moramo da rešimo puno nepoznatih u jednačini – ko nam želi loše, šta nam želi loše, zbog čega, kada će to loše da uradi i koliko će to nas da košta. Treba biti veoma kreativan i na te nepoznate staviti neku vrednost. Pored toga neophodni su znanje i iskustvo i neko ko je diplomirani menadžer bezbednosti nikada neće zaista biti menadžer bez iskustva. Teorija je odlična i ljudi koji dolaze sa raznih fakulteta za bezbednost će biti bolji od onih koji imaju samo praksu, ali tek nakon što i oni steknu iskustvo u praksi.
Imate iskustva u Izraelskim odbrambenim snagama i u izraelskom vazduhoplovstu koje važi za veoma moćno.
Koliko je bitna uloga službenika obezbeđenja u bezbednosnoj kontroli na aerodromima, koja se, čini se, sve više zapostavlja na račun uređaja i mašina? Ko bi trebalo da se zapošljava na ovim pozicijama?
Trebalo bi da se zapošljavaju žene. Bio sam saradnik na knjizi „Women in the security profession” koja je izašla prošle godine. Izrael verovatno ima jednu od najboljih aerodromskih bezbednosti i bezbednosti uopšte, a ono što je najbitnije u njihovoj bezbednosti je čovek. Mašine još dugo neće biti u mogućnosti da shvate ono što može čovek putem emocija, znanja i čula. U Izraelu svako ko prolazi bezbednosnu kontrolu mora imati i razgovor sa službenikom obezbeđenja, kako bi se uočili sumnjivi znaci u izgledu i ponašanju. U tom smislu, žene procenjuju mnogo bolje i mogu da primete mnogo više podataka u realnom vremenu nego muškarci. Interesantno je da procenat žena u bezbednosti konstantno raste i za razliku od muškaraca, većina žena koje se za nju odluče, bezbednost vide kao svoju profesiju, a ne kao trenutnu okupaciju.
