Šta su najveće pretnje po nacionalnu bezbednost Srbije i šta sami građani percipiraju kao najveće pretnje po bezbednost svoje zemlje?
Kada je reč o unutrašnjim pretnjama, više od 50% ispitanih reklo je da se najveće pretnje korupcija, odsustvo vladavine prava i političari. Sa druge strane, kao najveću spoljnu pretnju trećina građana vidi politiku politiku velikih sila, dok terorizam ovako percipira 15% njih.
Godinama unazad, borba protiv kriminala i korupcije ističe se kao prioritet u radu nadležnih državnih institucija. Koliko su građani Srbije zadovoljni borbom države protiv ovih pretnji?
Gotovo polovina građana smatra da Vlada Republike Srbije nije ozbiljna u borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije ili da je selektivna u tom procesu. Prema njihovom mišljenju veliki problem je društvena marginalizovanost ljudi i nedovoljan fokus na ove probleme, posebno nezainteresovanost vlasti za probleme lokalnog kriminala.
U poslednje vreme problem terorizma je goruća tema. Prema građanima Srbije, koliko je realna pretnja od terorizma za Srbiju i u kojoj meri su institucije pripremljene da odgovore na izazove?
Većina građana zapravo nije uplašena da bi teroristi mogli da izvrše napad na Srbiju, međutim skoro polovina njih smatra da Vlada Republike Srbije neće moći da ih zaštiti u slučaju napada. Ono što treba istaći je da većina građana smatra da je najbolja brana protiv terorizma ulaganje u ekonomiju i obrazovanje, a mnogo manji broj smatra da treba ulagati u oružane snage. Prema njihovom mišljenju, potrebno je boriti se protiv korena ekstremizma – kroz veću mogućnost zapošljavanja i bolje obrazovanje.
U prethodnom periodu većina građana Srbije bila je za članstvo u EU. Da li se nešto promenilo i šta građani misle o odnosu Srbije i velikih sila?
Naša istaživanja pokazuju da je od 2009. godine do danas značajno opala želja građana za ulazak u Evropsku uniju. Razlozi za to su brojni, i spoljni i unutrašnji, a ističe se to da je EU postala prilično zauzeta svojim problemima koje treba rešavati posebno nakon Brexit-a. Druga stvar su unutrašnje prilike u svim zemljama Zapadnog Balkana, gde se beleži drastičan pad vladavine prava, ekonomskih sloboda, zaštite privatne svojine i generalno ljudskih prava. Logično je da sa tako slabo ispunjenim standardima Srbija ne može da očekuje pristupanje EU, naročito što je EU naučila iz primera Rumunije i Bugarske da bi zemlje pre pristupanja trebalo da ispune sve kriterijume i tek onda postanu punopravne članice.
Većina građana Srbije bila je protiv članstva u NATO i zadovoljna postojećim nivoom saradnje sa Rusijom. Kakav je stav javnog mnjenja prema ovim pitanjima?
Ogromna većina građana je protiv ulaska u NATO i na to se gleda kao na veoma negativnu i nepoželjnu mogućnost. Kada je reč o Rusiji naša istraživanja pokazuju da su građani zadovoljni postojećim nivoom saradnje, međutim samo bi trećina njih želela ulazak u Evroazijsku uniju koja bi bila svojevrsan pandan EU. Za prerastanje saradnje u savez su uglavnom pristalice Srpske radikalne stranke i Dveri, dok je većina glasača Socijalističke partije Srbije ipak za saradnju sa EU. Interesantno je da su glasači Srpske napredne stranke po ovom pitanju izuzetno podeljeni, otprilike je polovina za ulazak u EU, dok je druga polovina protiv.
Na koji način promene koje su se odigrale u EU i SAD u 2016/2017 godini mogu da utiču na odnos u regionu i na bezbednost čitave Jugoistočne Evrope?
Izvesno je da Sjedinjene Američke Države neće menjati svoju politiku na Balkanu. Američka politika se generalno ne menja, ona je dosta dosledna i podržava nezavisnost Kosova, a tako će i ostati. Što se tiče samih unutrašnjih prilika na Balkanu, Sjedinjene Američke Države smatraju da je ovo dvorište EU kojoj su i ostavile odgovornost uređivanja i kontrole svih kandidata sa Zapadnog Balkana. Može se konstatovati da SAD nisu zadovoljne nivoom ljudskih prava i demokratije u Srbiji i tu postoji priličan pesimizam o poziciji Srbije i potencijalnom ulasku u EU.
Šta građani misle o politici neutralnosti Rebulike Srbije i u kojoj meri je podržavaju?
Više od trećine građana smatra da Srbija treba da zadrži politiku neutralnosti, dakle ne treba da se približi nijednom savezu. Ipak, smatraju da pre svega treba definisati šta tačno znači neutralnost jer to određenje ne postoji ni u zakonima ni u Ustavu Srbije. Građani žele da znaju da li je to aktivna neutralnost poput one koju imaju Austrija i Švedska ili potpuna izolacija i nepostojanje saradnje u slučaju nekog sukoba. Iznenađuje da je petina građana za potpunu izolaciju i oni smatraju da ne treba sarađivati ni sa kim i da se samo treba kloniti svih mogućih centara moći. Može se konstatovati da imamo veoma fragmentisano javno mnjenje kada se govori o politici neutralnosti.
Miloš Popović zaključuje da su građani prilično neinformisani i da često nemaju stav o mnogim bezbednosnim pitanjima koja se tiču njih i njihove zemlje, što je veoma loše. Veliki broj stanovnika stavove izgrađuje na osnovu debata u svakodnevnim razgovorima sa rođacima i prijateljima i podacima sa televizije. Internet se, na primer, veoma malo koristi za informsanje o pitanjima bezbednosti.
