Strah od kriminala je specifičan, zbog toga što se brzo širi među stanovništvom čak i u zajednicama sa u praksi niskom stopom kriminalnih aktivnosti.
Pokazalo se da se ljudi koji nikada nisu doživeli zločin osećaju bezbedno samo u komunikaciji sa osobama koje takođe nemaju ovakih iskustava. Čak i najmanja interakcija sa ljudima koji su na neki način bili žrtve kriminalnih aktivnosti, kod 50% ostalih izaziva i povećava strah.
Svakodnevne društvene interakcije su najbrži mehanizam širenja straha i eventualne panike, zbog čega se i strah od kriminala može smatrati zaraznim. Zato imamo situaciju nastanka hronično zabrinutih populacija, čak i u slučajevima ljudi koji nikada nisu bili žrtve kriminalnih aktivnosti.
Pomenuta studija želela je da ispita kako se pojavljuje kolektivna percepcija nebezbednosti u određenom regionu ili državi i kako nju vide žrtve nekih kriminalnih aktivnosti i oni koji to nisu bili.
Za potrebe istraživanja svake nedelje upoređivana je perpepcija sigurnosti kod 10.000 osoba. U okviru ovoga, formirane su 3 različite grupe kako bi uzorak bio što verodostojniji: većina koja je statistički imuna na kriminal, grupa koja ima iskustvo sa određenom količinom kriminalnih aktivnosti i mali broj koji je doživeo značajna iskustva kriminala.
Pokazalo se da se ljudi koji nikada nisu doživeli zločin osećaju bezbedno samo u komunikaciji sa osobama koje takođe nemaju ovakih iskustava. Čak i najmanja interakcija sa ljudima koji su na neki način bili žrtve kriminalnih aktivnosti, kod 50% ostalih izaziva i povećava strah.
Iznenađuje da realno smanjenje stope kriminala gotovo da nema nikakvog uticaja na rast perpecije bezbednosti. Oko 40% stanovnika boji se kriminala čak i u zemljama sa niskim nivoom opasnosti.
Umeren strah od kriminala nije negativan sam po sebi, posebno ako stvara zdrave mere predostrožnosti kao što su zaključavanje kuće, korišćenje sigurnosnih rešenja i slične mere samozaštite. Ipak, ovo može biti problem ukoliko je strah preveliki i paranoičan, zaključuje se u američkoj istraživanju.
