Tradicionalni elementi detektivskog žanra su naizgled savršen zločin, pogrešno okrivljena osoba, istraga nesposobnih policajaca, superioran intelekt i moć posmatranja detektiva, kao i neočekivano objašnjenje u kome detektiv otkriva pravog počinioca i način na koji ga je razotkrio.
Pojavi detektivskog žanra je pogodovao i opšti društveni kontekst prve polovine XIX veka. Naime, u tom periodu se u zapadnoj Evropi formiraju policijske snage i uvodi pravosudni sistem zasnovan na sudskom procesu i posrednom dokaznom postupku, a ne na torturi kao sredstvu dokazivanja krivice.
Ekspanzija detektivske delatnosti između dva svetska rata, posebno u SAD, široko je eksploatisana u književnosti, filmskoj umetnosti i stripu. Za današnje vreme i savremene medije koji su proizašli iz narativnih, dramskih oblika, kao što su filmovi, televizijske serije, internet i video-igre, karakteristično je da je detektivski žanr i dalje veoma zastupljen.
ODLIKE DETEKTIVSKOG ŽANRA
Nosioca radnje u liku detektiva, koji je po svojim svojstvima blizak akcionom heroju, odlikuju izvanredna umna i fizička svojstva, pri čemu ipak prevashodno koristi svoje mentalne sposobnosti.
Kao detektiv, on se zalaže za zakon i red koje mora po prirodi posla poštovati. Ali, da bi obavio svoj posao, on mora da koristi i ilegalne metode, čime se približava onima koje goni, kriminalcima.
U detektivici su žrtve svedene na nivo neophodnog rekvizita, jer sa njima počinje čin istrage. Najpoznatiji akter iz grupe pomagača je detektivov prijatelj. Na događajnom planu njegova uloga je minimalna, ali pošto nastupa i kao hroničar koji beleži i objavljuje uspehe velikog prijatelja, njegova uloga je od presudnog značaja za pripovedni nivo.
Zločinac u klasičnoj detektivici je deo visokog društva i njegov motivi su isključivo lične prirode: pohlepa, strast, zavist, ili se pak pravedna osveta. Zločin i istraga dešavaju se u izdvojenoj grupi koja je uvek povezana nekom tajnom iz prošlosti koja žrtvu stavlja na isturenu poziciju.
ISTORIJSKI KONCEPT NASTANKA DETEKTIVSKOG ŽANRA
Interesovanje za literaturu sa tematikom zločina postojalo je oduvek, a sa razvojem gradova i štamparske industrije, potreba za takvim tekstovima postaje sve veća. U prvim decenijama XVIII veka pojavile su se faktografske paraliterarne forme poput izveštaja o zločinima, biografija poznatih kriminalaca, ispovesti dželata i zapisa o sudskim postupcima. Najpopularnija zbirka tekstova o stvarnim zločinima i suđenjima nastala je iz pera Francois Gayot de Pitavala, pariskog advokata koji je sakupio kolekciju znamenitih i interesantnih slučajeva, koja je prvi put objavljena 1735. godine.
Francuski advokat Francois Richer, urednik serije zločina od 1772. do 1788. godine, u uvodu svojih zbirki napisao je kako se starao da organizuje građu tako da čitalac ne može odmah primetiti na koji način će se slučaj završiti, nego će do poslednje stranice biti radoznao da sazna šta će se desiti.
Zbornici istinitih priča o zločinima su objavljivani i u Engleskoj, gde je u prvoj polovini XVIII veka bilo uobičajeno da sveštenici koji ispovedaju kriminalce osuđene na smrt sakupljaju i objavljuju njihova priznanja. Najpoznatiji primer je Newgate Calendar, u kome su od 1734. godine pa sve do početka XX veka, publikovane biografije, zločini i pogubljenja čuvenih kriminalaca. Iako su autori Newgate Calendara insistirali na autentičnosti događaja koje prenose, priče su bile romantizirane, prepune brutalnih i senzacionalističkih scena ubistava i neverovatnih avantura.
Začetnikom detektivskog žanra u književnosti se smatra Edgar Allan Poe, koji se 1841. godine pojavio sa pričama o detektivu kavaljeru Augustu Dupinu – „Ubistva u ulici Morg”, „Misterija Mari Rože” i „Ukradeno pismo”.
Rodonačelnik privatne istražiteljske delatnosti u Evropi Eugène-François Vidock umro je 1857. godine u Parizu, a za sobom je ostavio „Memoare“, koji su doživeli ogroman uspeh, iako su bili puni preterivanja i razmetanja. U njima su do detalja opisani postupci istrage i hvatanja kriminalaca kroz uzbudljive i jednostavno ispripovedane sižee.
Istorijski posmatrano, detektivski žanr se pojavio nakon značajnih društvenih promena u Velikoj Britaniji i zapadnoj Evropi, u periodu kada su u tom zemljama uspostavljeni pravosudni sistem i policija, odnosno kada je javnost počela da shvata pravosudni sistem organizacije i okrenula se zakonu i poretku.
Nagla industrijalizacija i urbanizacija u zapadnim društvima XIX veka bili su praćeni i pojavom radikalnih političkih ideja i pokreta, koji su inspirisali demonstracije i radničke štrajkove, što je povlašćene slojeve pa i srednju klasu ubedilo da prihvate ideju o potrebi poveravanja funkcija socijalne kontrole i zaštite političkih institucija odgovarajućim grupama profesionalaca. U tim okolnostima, detektivika je kamuflirala složene veze između države, vlasništva, zakona i pravde.
Dok se u klasičnoj detektivici rešavanjem kriminalnih slučajeva ponovo uspostavlja narušeni red, u detektivsko-avanturističkim pričama se daje slika o kriminalu kao delu naše svakodnevice, sa kojim se pojedinac ne može sam izboriti. U ovoj vrsti detektivske literature, radnja je obično smeštena u dekadentnu urbanu sredinu, u kojoj zločin nije povremeno odstupanje od društvenih normi, već opšteprisutna činjenica.
DETEKTIVKA DELATNOST NA FILMU I TELEVIZIJI
Veliki broj detektivskih priča i romana je došao u poziciju da bude ekranizovan, a neke od njih su ušle u red najvećih hitova, posebno u američkoj kinematografiji. Reč je o podžanru kriminalističkog filma čije su ključne karakteristike da se glavni zaplet vezuje za otkrivanje počinioca ili drugih okolnosti nekog zločina, te da je glavni junak filma detektiv, koji može biti privatni detektiv, policajac ili amater. Detektivski filmovi su najstariji i najpopularniji podžanr kriminalističkog filma.
Moderna televizijska adaptacija detektivskih priča Arthura Conana Doylea se pojavila u vidu serijskog programa 2010. godine. Taj poduhvat je, s jedne strane, podstakao radoznalost za savremenu verziju Sherlocka Holmesa (glumi ga Benedict Cumberbatch) koji se u svojim detektivskim istragama koristi internetom, tehnologijom XXI stoleća i forenzikom.
Veliku popularnost kod TV gledalaca stekla je i detektivska serija „Monk“, koja se emitovala od 2002. do 2009. godine. Glavni junak je Adrian Monk (glumi ga Tony Shalhoub), bivši policajac San Francisca, koji nakon ubistva supruge doživljava nervni slom i postaje žrtva sopstvenih psihičkih opsesivno-kompulzivnih poremećaja i 132 fobije. Uz pomoć medicinske sestre, Monk ipak nekako uspeva da kontroliše svoje strahove, a zahvaljujući fotografskom pamćenju, uočavanju detalja i izuzetnoj inteligenciji, od velike je koristi policiji San Francisca, kojoj kao privatni detektiv pomaže u rešavanju neobičnih slučajeva.
DETEKTIVSKA DELATNOST U STRIPU I VIDEO-IGRAMA
Jedan od najpoznatijih detektivskih strip junaka bio je privatni detektiv Remington-Rip Kirby. Strip Rip Kirby se od početka pokazao drugačijim od ostalih ostvarenja iz tog vremena. Iako se oslanjao na „grubu“ školu detektivskog stripa i romana, predstavljao je napredak u odnosu na uglavnom dvodimenzionalne priče tog žanra. Tako je junak ovog stripa predstavljen kao kriminolog koji po završetku rata postaje privatni detektiv.
Kirby se služi metodama racionalizacije i dedukcije kako bi rešio zločine, u čemu podseća na Sherlocka Holmesa. Detektiv Kirby je takođe prikazan kao šarmantan, duhovit, romantičan i pomalo patetičan strip heroj, jer prilično blago postupa prema svojim neprijateljima.
Na određeni način, detektivska delatnost je obrađena i u stripu „Dylan Dog“, koji je stvorio italijanski pisac i novinar Tiziano Sclavi. Prvi broj ovog stripa izašao je u Italiji 1986. godine i već nakon nekoliko brojeva postigao veliku popularnost. Početkom 1990-ih godina, Dylan Dog je u svetu izlazio u mesečnom tiražu većem od 1.000.000 primeraka. U bivšoj Jugoslaviji je taj strip objavljivao novosadski Dnevnik. Strip Dylan Dog se bavi privatnim detektivom koji je posvećen paranormalnom, noćnim morama i drugim užasima, prkoseći pritom tradiciji horora osobinama nadrealizma i antiburžoaske retorike.
Detektivska tematika je u poslednje dve decenije veoma prisutna u još jednom savremenom mediju, video-igrama. Tako je američka kompanija Rockstar Games je 2011. godine izdala poznatu video-igru detektivskog/noire žanra pod nazivom „L.A. Noire“. Radnja igre je smeštena u L.A. 1947. godine i fokusirana na detektiva Kola Felpsa i njegove partnere koji zajedno istražuju i rešavaju razna krivična dela. „L.A. Noire“ sadrži preko 20 sati snimljenog glasa i više od 400 glumaca zaslužnih za izgled mnogobrojnih likova u igri.
Veliku popularnost je stekla i video-igra detektivskog žanra Criminal Case, zasnovana na skrivenim objektima i rešavanju 140 slučajeva. Procenjuje se da pomenuta igrica, koju je od 2012. do 2015. godine razvijala francuska kompanija Pretty Simple, u svetu ima preko 10 miliona igrača na mesečnom nivou.
KLIJENTI U STVARNOSTI ŽELE DETEKTIVSKOG JUNAKA, ALI…
Literarni prikaz privatnih detektiva je i danas veoma eksploatisan u popularnoj masovnoj kulturi. Međutim, takva predstava o ovoj delatnosti ima malo toga zajedničkog sa savremenim privatnim istražiteljima. U tom smislu, Sherlock Holmes ili druga ikona detektivskog žanra, Hercule Poirot britanske spisateljice Agathe Christie, više oslikavaju klasnu podelu viktorijanske Engleske, u kojoj glavni junak predstavlja uglađenog gospodina – detektiva džentlmena, čiji aristokratski maniri u stvarnosti nemaju mnogo dodirnih tačaka sa realnošću detektivske profesije.
Na školu hard-boiled detektivike značajan uticaj su imale opšte društvene okolnosti tog doba, posebno kriza koja je zahvatila SAD nakon Prvog svetskog rata. U tom periodu Amerika je postala zemlja recesije i prohibicije što je za posledicu imalo korupciju, nezaposlenost i kriminal. Društvena, ekonomska i moralna stagnacija međuratnog perioda bila je pojačavana i politikanstvom. Velika depresija nakon 1929. godine nametnula je pesimističan i fatalistički odnos prema životu i sve više ljudi okretala prestupu.
Predstave o privatnim istražiteljima koje potiču iz literarnih i flimskih ostvarenja neretko dovode do toga da u stvarnosti klijenti imaju iskrivljene percepcije i nerealna očekivanja u vezi sa detektivskim uslugama. Naime, uvrežena je predstava o detektivima kao porocima sklonim i tajnovitošću obavijenim zavodnicima koji superiorno razrešavaju i najkomplikovanije slučajeve.
U praksi, privatni detektivi dolaze u kontakt samo sa tajnama čije im istraživanje naručilac usluga poveri, a tokom obavljanja detektivskih poslova poroci poput konzumiranja narkotika ili opijata nisu poželjni. U suštini, stvarni život detektiva nema mnogo sličnosti sa tradicionanim umetničkim narativima. Naime, posao privatnog istražitelja je sam po sebi naporan i stresan, lišen bilo kakvog glamura, a njegovo uspešno obavljanje zahteva analitičnost, upornost, smisao za organizaciju i upravljanje ljudskim resursima. Sve to pre stvara uslove za psihofizičku istrošenost nego za poziciju misterioznog mačo ljubavnika i pripadnika viših slojeva društva.
