Teroristički napadi na avione rezultirali su poboljšanjem mera obezbeđenja, što je s druge strane dovelo do toga da teroristi promene oružje i taktike napada. Promenljiva, smrtonosna igra mačke i miša između terorista i stručnjaka koji se bave bezbednošću vazdušnog saobraćaja traje od šezdesetih godina prošlog veka.
Kako su otmice aviona postale sve teže izvodljive, teroristi su počeli da usmeravaju pažnju na unošenje bombi u avione. Palestinci su pravili plastični eksploziv koji je izgledao poput predmeta za svakodnevnu upotrebu i kao takav je mogao biti unet u avion neprimećeno. Kao rezultat toga, osamdesetih godina je izvedena serija terorističkih napada upotrebom ovih skrivenih ekplozivnih naprava.
Teroristi su 1987. godine oborili avion koristeći uređaj sakriven u radiju koji je bio okidač za tečni ekploziv koji se nalazio u flašici pića. Godinu dana pre toga teroirsti su pokušali da unesu eksploziv u obliku digitrona, ali su radnici obezbeđenja pronašli ovaj uređaj pre ukrcavanja u avion.
Uprkos unapređenim bezbednosnim proverama teroristi su i dalje ciljali avione i tako je 1994. godine terorista uspeo da sastavi bombu u lavabou u toaletu aviona. Devedesetih godina su mere obezbeđenja toliko unapređene da su se teroristi još jednom adaptirali, pa su prilikom napada 11. septembra koristili predmete koji je dozvoljeno unositi u avion kao što je – skalpel.
Kao odgovor na 11. septembar, mere bezbednosti su drastično pojačane kako bi se sprečili ovakvi napadi u budućnosti, tako da su se džihadisti počeli da koriste bombaše samoubice. Prvi ovakav pokušaj se desio u decembru kada je terorista pokušao da unese bombu u cipeli. Kada je obezbeđenje na aerodromima počelo redovno da proverava i obuću, teroristi su pokušali da unesu bombu u kozmetičkim bočicama koje se nose u ručnom prtljagu. Kada je američki administracija za bezbednost saobraćaja ograničila količinu tečnosti koju putnik može uneti u avion, džihadisti su pokušali da napadnu eksplozivnim uređajem koji je bio zašiven u donji veš. Kada su mere obezbeđenja obuhvatile i provere donjeg veša, teroristi su se okrenuli prtljagu i počeli da sakrivaju improvizovane eksplozivne naprave u kertridže printera koje su slali u SAD.
I trka se nastavlja. U novembru 2015. godine bomba sakrivena u konzervi soka unesena je u avion koji je pao u Egiptu. Poginulo je 217 putnika. Tri meseca kasnije, bomba sakrivena u laptopu je oborila avion u Somaliji.
Nakon toga, teroristi su počeli da se fokusiraju na aerodrome koji su postali atraktivni za grupe i pojedince koji nisu imali dovoljno znanja i iskustva da prođu sve punktove obezbeđenja noseći eksplozivnu napravu. U julu 20012. godine teroristi su napali aerodrom u Los Anđelesu, a u junu 2007. godine aerodrom u Glazgovu koristeći vozilo-eksplozivnu napravu loše izrade što je još jedan primer da napad izvan kontrolnih punktova izvode loše obučeni džihadisti početnici.
Opasnost koja se uvećava
Povećane mere bezbednosti na aerodromima su u mnogim slučajevima samo demonstracija sile koja za cilj ima da spreči slabo obučene teroriste. Bez provere identiteta i prtljaga teško je sprečiti obučene teroriste (posebno one koji imaju avionsku karte) da uđu na aerodrom.
Na nekim mestima, detaljne provere počinju na punktovima koji su udaljeni od aerodroma, gde se vrši prva provera. Ova taktika može biti vrlo uspešna kod manjih aerodroma, ali komplikovana kod većih aerodroma jer bi veliki broj putnika zakrčio kontrolni punkt i time bi pomerio metu od samog aerodroma na grupu ljudi koja čeka proveru na prvom punktu.
Važno je napomenuti da je cilj terorista veliki broj žrtava i veliki publicitet. Ovo znači da napad na kontrolni punkt izvan aerodroma može biti jednako dobar kao napad na avion, a uspešan napad na aerodrom je ipak bolji od osujećenog napada na težu metu.
Ovaj princip je demonstriran 28. juna 2016. godine prilikom napada na Međunarodni aerodrom Ataturk u Istambulu. Nakon napada u Briselu, zbog povećanog rizika od terorističkih napada u Turskoj, na turskim aerodromima je pojačana bezbednost. Kontrolni punktovi sa naoružanim policajcima postavljeni su na ulazima, kako bi se sprečio ulazak terorista na aerodrom, kao što se desilo u Briselu.
Čim su trojica napadača izašla iz taksija, naišli su na policajce koji su pokušali da ih zaustave. Usledila je razmena vatre između policije i terorista. Jedan od njih je uspeo da priđe kontrolnom punktu i da detonira eksploziv u sred mase ljudi. Od eksplozije je razbijeno veliko staklo na ulazu što je omogućilo drugom teroristi da uđe u zgradu aerodroma i počne da traži masu ljudi kako bi detonirao eksploziv koji je nosio na sebi. Na sreću, policija ga je ubila pre nego što je uspeo da ostvari svoje namere. Treći terorista je, bežeći od policije, detonirao eksploziv na parkingu izazvavši manju štetu. U ovom terorističkom napadu poginulo je 45 ljudi, što je tri puta više nego u Briselu. Najveći broj žrtava poginuo je na ulazu u zgradu aerodroma.
Biti korak ispred
Pomeranje kontrolnog punkta izvan aerodroma samo pomera usko grlo i od grupe ljudi koja čeka da prođe kontrolni punkt pravi mete. Ovaj princip se može primeniti na neke okolnosti i lokacije izvan aerodroma i predstavlja veliki izazov za stručnjake koji se bave bezbednošću. Iako problem bezbednosti vazdušnog saobraćaja nije lako rešiti, postoje metode da se umanji rizik.
Najpre, statični kontrolni punktovi sami po sebi nisu dovoljni. Potrebno je instalirati video nadzor koji će snimati i prostor oko aerodrom. Kamere bi se fokuisirale na preoperativni nadzor, a ne samo na prepoznavanje napada. Kad napadači počnu da pucaju ili da detoniraju bombe važno je da budu brzo neutralisani kako bi se smanjio broj potencijalnih žrtava, ali je ipak mnogo važnije da budu uhvaćeni u što ranijoj fazi terorističkog napada.
Mnogi veliki međunarodni aerodromi koriste tehnologiju video nadzora koja prepoznaje sumnjivo ponašanje i upozorava operatere. Informacije koje skupljaju posebni programi mogu se deliti sa drugim aerodromima u blizini čime se omogućava da i oni identifikuju slične aktivnosti.
Teroristi često imaju plan napada i mogu biti otkriveni dok vrše nadgledanje koje im je potrebno kako bi realizovali napad. Teroristi često nisu vešti u nadgledanju i profesionalcima nije teško da ih prepoznaju.
Policajci ili vojnici na kontrolnom punktu kod ulaza u aerodrom nisu u dobroj poziciji da uoče takvu aktivnost i idealno bi bilo da to radi specijalizovana jedinica koja je obučena da uoči teroriste koji vrše nadgledanje i koja se ne bi nalazila na kontrolnom punktu. Takvi timovi bi patrolirali po parkinzima i drugim prostorima koji se nalaze izvan aerodroma kako bi identifikovali potencijalne pretnje.
Ovakav pristup i razmena informacija od ključnog je značaja jer teroristi mogu planirati napade na više objekata u jednom regionu. Zbog toga je važno da bezbednosne službe na aerodromima sarađuju i upozoravaju kolege na sumnjivo ponašanje.
Video nadzor ne treba da se svodi samo na kamere i mora da kombinuje profesionalce i kamere koje u sebi imaju analitički softver koji bi pomagao, proširivao i usmeravao napore ljudi. Kamere koje niko ne gleda ne znače mnogo. One mogu biti korisne nakon napada, ali nemaju značaja u prevenciji.
Takođe, agenti u civilu imaju taktičku prednost i nalaze se u odličnoj poziciji da se suprotstave teroristima. Akcija je uvek brža od reakcije i, ako teroristi prvi započnu napad, agenti u civilu imaju značajnu prednost nad uniformisanim pripadnicima obezbeđenja.
Osujećen teroristički napad u Garlandu, Teksas, u maju 2015. godine, pokazao je da pripadnici obezbeđenja koji su čuvali ulaz u objekat mogu imati odlučujuću prednost u razmeni vatre ako dobiju upozorenje unapred i opis potencijalne pretnje.
U slučaju Garland – FBI je obavestio lokalnu policiju o potencijalnoj pretnji i dao opis vozila u kome se nalazio osumnjičeni. Zahvaljujući ovoj informaciji policija je bila spremna na napad. Ovaj događaj takođe pokazuje značaj razmene obaveštajnih podataka horizontalno i vertikalno među službama bezbednosti koje se bave obezbeđivanjem infrastrukture.
