Koncept industrijske i korporativne bezbednosti izašao je iz domena pukog teoretisanja i postao je praktično vidljiv i opipljiv jer su nove bezbednosne pretnje sa kojima se susreću preduzeća i institucije postale uobičajene.
Industrijska špijunaža, sabotaža, terorizam, pretnje konkurencije, finansijske prevare i slični termini, ne predstavljaju više apstraktne već egzaktne pojmove, koji ugrožavaju poslovanje i bezbednost objekata zaštite.
Svedoci smo ukrupnjavanja kompanija za obezbeđenje, ulaganja postaju evidentna i svetski igrači su sa ozbiljnom namerom ušli na tržište privatne bezbednosti, ali se suštinski stvari nisu promenile.
Možda je bilo previše optimistično ili bolje reći naivno očekivati da će stvari krenuti na bolje se ulaskom najačih brendova iz ove oblasti u pravno nedefinisan prostor u kome se odvijaju poslovi obezbeđenja lica, imovine i poslovanja. Istina je da su hronični problemi ovog sektora i dalje prisutni i da su sva odavno otvorena pitanja ostala bez odgovora.
Izuzetno niske zarade su najveća boljka zaposlenih, kao i opšta radna nesigurnost zbog odsustva zakona, koji treba da reguliše ovu oblast. Loša situacija najviše pogađa operativni nivo, to jeste same izvršioce obezbeđenja, ali svakako i menadžere bezbednosti koji po svemu sudeći u Srbiji obavljaju Sizifov posao, naravno ako do posla uopšte i dođu. Prvenstveno mislim na mlad i svež kadar koji se svesno edukovao za poslove privatne bezbednosti, ali i na druge koji se bave pomenutom problematikom.
Mora se naglasiti da nije svima stalo do reformi i uređenja ove oblasti, naročiti onima na zalasku karijere, koji su svoja znanja i veštine sticali u jednom potpuno drugačijem sistemu vrednosti. Pomenuti kadar kako juče tako i danas u velikoj meri utiče na tokove daljeg razvoja bezbednosnog menadžmenta u našoj zemlji i uglavnom predstavlja svojevrsnu branu novih bezbednosnih trendova.
Ne treba biti isključiv, ali FTO kompanije u Srbiji i dalje kubure sa prevaziđenim i istrošenim vojno – policijskim kadrom, koji nije spreman na neophodne promene u opštem smislu, a kamoli u strategijskom pristupu novim izazovima na polju bezbednosne industrije.
Strategija poslovanja u poslovima bezbednosti se stalno menja i unapređuje, stoga onaj ko je sprovodi, mora biti upućen u nove trendove i biti spreman da ih sprovede. Otvara se pitanje: Ko su menadžeri bezbednosti koji mogu da iznesu teret promene i da postave nove standarde?
Fakultet Bezbednosti Univerziteta u Beogradu, od pre nekoliko godina profiliše Diplomirane menadžere bezbednosti, koji na tržištu rada promovišu svoju profesiju i novo stručno zvanje. U portazi za radnim mestima, redovno se susreću sa bledim pogledima službenika u kadrovskim odelenjima, popularnih HR-ova, koji ne prepoznaju ovo zanimanje kao potrebno u kompanijama i institucijama za koje rade.
Najčešća pitanja posle kojih se zasigurno osećate utučeno, a koja se postavljaju mladimkolegama su: „Ma koji je to fakultet“? Je li to nešto vezano za Vojsku? Pa šta vi konkretno možete da radite sa tim? Tada nestaju zablude novopečenih menadžera bezbednosti i počinje neizvestan „lov“ na radnu poziciju, za koja bukvalno nema javnih oglasa.
Uloga Menadžera Bezbednosti u našoj zemlji, je nažalost još uvek nedefinisana, zamagljena i prepuštena slučaju. Za takvo stanje u najvećoj meri je odgovorna država, koja iz nashvatljivih razloga odugovlači sa donošenjem novog zakona o obezbeđenju i zaštiti, kao i kompanije i preduzeća koja i dalje poziciju Menadžera bezbednosti smatraju drugorazrednom, manje bitnom i površnom.
Često se dešava da na njihova radna mesta dolaze ljudi sumnjivih kvalifikacija, koji obavljaju širok spektar delatnosti od nabavke repromaterijala i toalet papira, do popisivanja kvarova na električnim uređajima i lomova inventara.
Ne treba posebno objašnjavati značaj organizatora sistema obezbeđenja lica, imovine i poslovanja u jednoj kompaniji i kakve negativne posledice može prouzrokovati paušalan pristup bezbednosnim procenama.
To je vrlo dobro poznato inostranim kompanijama, koje posluju na domaćem tržištu i one imaju potrebu za angažovanjem iskusnih i stručnih menadžera bezbednosti.
Do sada je bilo nekoliko interesantnih oglasa od strane multinacionalnih kompanija u Srbiji kao što su Philip Morris, Carlsberg, U.S. Steel i sve su tražile izuzetne reference za otvorenu poziciju „Security manager“. Pored visokog obrazovanja, izvrsnog poznavanja engleskog jezika i 5 godina relevantnog iskustva u oblasti bezbednosti, potrebno je priložiti sertifikate sa seminara i kurseva koji se redovno održavaju za menadžere koji se bave problematikom privatne bezbednosti.
Veoma je mali broj menadžera bezbednosti, koji se mogu pohvaliti redovnim odlascima na seminare i stručna usavršavanja, jer je poslovna politika većine kompanija takva da ovaj sektor konstantno tavori u zapećku i da se u njega ulažu samo minimalna sredstva, koja ne predviđaju edukaciju zaposlenih.
Takođe se mora napomenuti da najveća iskušenja čekaju menadžere bezbednosti nakon ulaska u novu kompaniju gde nastavljaju ili započinju svoju karijeru. Zatečeno stanje bezbednosti uglavnom nije na nivou prihvatljivih standarda kvaliteta i funkcioniše na zastarelim i neadekvatnim procedurama koje se u mnogim slučajevima čak i ne sprovode.
Revitalizacija i unapređenje sistema obezbeđnja u velikom broju srpskih kompaniji je neminovan ali težak proces, koji često prati jak otpor iznutra. Stoga je veoma bitno obezbediti jasnu podršku rukovodstva i podići stepen bezbednosne kulture kod zaposlenih, da bi novi bezbednosni trendovi bili prihvaćeni kao pozitivni i shvaćeni kao opšte dobro svih.
Naravno, ukoliko menadžer bezbednosti ne osigura transparentnu podršku vodećeg menadžmenta, neće biti u mogućnosti da sprovede planirne aktivnosti, izgubiće identitet i poslovnu ulogu. Nije lako prezentovati novo zanimanje u kompaniji koja tek počinje da menja svoj način poslovanje, ili prolazi kroz svojinsku transformaciju.
Novi menadžer bezbednosti se nalazi pred teškim zadatkom da uspostavi novi sistem zaštite lica, imovine i poslovanja, odredi nove prioritete i pravila ponašanja zaposlenih. Menadžer mora biti promoter svih bezbednosnih procedura i motivisati zaposlene na njihovo poštovanje, radi sigurnijeg poslovnog ambijenta.
Kultura poslovne zaštite se odnosi na sve zaposlene, bez obzira na njihov rang u preduzeću, što često predstavlja problem, jer se rukovodeći menadžment ne pridržava određenih procedura zbog ustaljenog shvatanja da je njima sve dozvoljeno. Upravo top menadžment mora biti utemeljivač i nosilac bezbednosne kulture. Oni svojim ličnim primerom treba da prenesu sistem vrednosti iz oblasti obezbeđenja i zaštite na zaposlene i da im budu uzor.
Privatna bezbednost u Srbiji još uvek nosi breme prošlosti i pominje se u negativnoj konotaciji jer su u ovaj sektor vrlo lako ulazila lica sumnjive prošlosti sa krivičnim dosijeima. U nedostatku pravnog okvira, koji bi definisao strukturu jedne kompanije za privatnu bezbednost i regulisao ko se sve može nazvati službenikom obezbeđenja, nezavidan trend se i dalje nastavlja, tako da titulu menadžera bezbednosti može nositi bilo ko i bilo gde. Takvo stanje najviše pogađa mlade kolege koji tek treba da ispeku zanat i još nisu svesni šta ih na torn putu čeka.
U borbi za svoje „mesto pod suncem“ nema odustajanja ni popuštanja. Moramo se svi založiti da prave vrednosti koje istinski zastupamo izađu na površinu i da menadžeri bezbednosti dobiju svoje pozicije kako u privatnim tako i u javnim preduzećima i institucijama. Jak lobi još nemamo ali i on se vremenom i radom stvara.
Jedno je sigurno ima nas svakim danom sve više, što na žalost potvrđuje samo evidencija nacionalne službe zapošljavanja.
